Tag: Željka Radić Krekić

sutra je praznik
ne znam tačno koji
ali moja porodica slavi
sutra ćemo svi obući novu odeću
i obuti nove cipele na naša nova čista tela
i svi ćemo čekati ispred pegavog ogledala
u kojem uvek izgledamo stariji negoli uistinu jesmo
ne znam zašto
ali sutra ćemo se i voleti više nego inače
(ili će to samo u ogledalu tako izgledati)

sutra ću pokušati da ustanem dovoljno rano
i da opkoljavajući jutro
uhvatim malo sveže zore za naš svečani stol
mislim da će tako biti više svetlosti u našem domu
i videćemo se jasnije
i možda će baš tada
između nas poteći neke nove guste reči
koje će nam biti hrana
do nekog sledećeg praznika
kada nam više neće trebati pegavo ogledalo
da bismo videli koliko se volimo

Željka Radić Krekić

male bolničarke lete po sobi i ubiru smrti
( čitav se ovaj svet zatvorio u prazne kutije)
govore neki glasovi
koji to nikada neće znati
a baš mi se dopadaju igre
skakućem po praznim kockama
na kojima ne pišu brojevi
moje ulice su tako daleko
i činilo mi se da će neko pobeći
u šume
zajedno sa pčelama koje je čovek nosio na šeširu
da
mala bolničarka je ležala na mravima
i pitala da li se jedu jagode
ona ima svoj mali svet
to bi trebalo biti dovoljno
to bi se trebalo nekako zvati
sreće tuge lutanja
to bi se trebalo zvati ljubav
i čitav taj svet
i svi oni koraci koje je tako teško učiniti
i magle koje skrivaju
neki ljudi
neki ljudi
neki ljudi
to se stalno ponavlja
to nikada ne prestaje
spavaj sanjaj nestani odlutaj
zaboravi ostani
poljubi dodirni okreni se ne gledaj
pomiriši pojedi otvori oči
pusti ruke da ti narastu
obuhvati slomi sastavi zakopaj
rodi sebe izikni
još jednom malo umri
zavoli tamo negde nekoga
ne budi
budi
jesi
uvek
zauvek

Željka Radić Krekić