Da je moglo duže, trajalo bi
(Mom ocu pred poslednji susret)
Da je moglo duže, trajalo bi, zna se,
jer sve traje samo dok ljubavi ima:
kada sejač seme iz svog srca baci,
nema zemlje koja rado ga ne prima.
I plod potom sazri: kupaju ga kiše,
sunce svoju milost na njega izliva.
Dođe vreme slasti, vreme berbe potom,
i vreme kad sejač u plodu uživa.
Potom smiraj dođe, sokovi presuše,
i slasti nestane u svakome plodu,
i trajanje svako približi se kraju,
a svi koji dođu neminovno odu.
Udes nam je takav. Neminovno to je:
sve što se poseje, mora se i žnjeti.
Klijanje i zrenje – ljubavi su znamen,
a kad toga nema – vreme nam je mreti.
Čemu želja bolna da se traje večno
kada samo smrti još čujemo glase,
kada srce plače, bolno, neutešno?
Da je moglo duže, trajalo bi, zna se.
Violeta Milićević