Tag: Vida Nenadić

Izvetrilo ti je vreme

kao alkohol iz flaše.

I kao da me čuje,

sad sve više

samo sebe požuruje.

Nema ga više

ni na dnu čaše.

Vida Nenadić

Kažeš mi

da si uhvatio drvo.

U koraku.

I u skoku.

Sad je ono

u tvom oku.

A i ja sam, jednom,

koračala nebom.

I bila sam

jedno drvo.

Naizgled.

I na jedan pogled.

Vida Nenadić

On
je ćutao.
I svojim
ćutanjem
slušao je
sve
(ne)izgovorene reči,
dok smo
mi
i sa njim,
i sa sobom
razgovarali.
Ćuteći.

Vida Nenadić

Nebo se izlilo svo
kao reka.
Hladna, teška i siva.

I sve je,
na trenutak,
dobilo boju kiše,

Kao da su se
i oblaci
bili pocepali.

Pored mene su
promicali ljudi
sa licima od kartona.

Bili su
gladni osmeha.
I gladni ljubavi.

Još samo poneki list
visio je tu, na krošnji,
kao na čiviluku.

Tad poželeh,
iz sveg srca,
da zakrpim te oblake,

I da izvezem zvezde,
menjajući tako
pejzaže u noći

Nebu, koje mi je ponovo
ukralo boju.
Boju tvojih očiju.

VIDA NENADIĆ

Otresi sećanja
kao sneg, sa svoje kose
i kaputa.

I raduj se
lakoći svoga koraka,
na čistini novog puta.

Namigni šeretski okom.
I živi sa svojom suzom
kao sa potokom.

Vida Nenadić

on
je
samo
mislio
da
zna
ko
sam
ja
i
da
me
voli
čak
više
i
od
mog
psa

VIDA NENADIĆ

Na stanici i na mrazu,
stajala je bleda lica.
I bez rukavica.

Onda je ušla u autobus.
Toplota je opila,
pa je zaspala.

Kad su na poslednjoj stanici
izašli svi putnici,
on se vratio.

– Stigli smo. – rekao je

– A gde? – upitala je i njega i sebe

jedne ledene zime.

Vida Nenadić

Otkud
i noćas
ti u mojim snovima?
Zar te još nisu
razneli psi?

Otkud
i danas
ova paukova mreža
u koju sam se uplela
bežeći od đžukela?

Vida Nenadić

Iako na prvi pogled izgleda isto
ovo je ipak neki drugi London.

Pun je miševa. I pacova.
Baš im odgovara klima ova.

Ovo je London bezmalo bez turista.
Uplašili se novih terorista.

Gledamo se u nedoumici. Ovo je isti grad,
samo su sad u njemu drugi glumci.

A ja dođoh opet, preko sivih drumova
i sivih oblaka do ovih uspavanih umova.

Ovde sam, jer neću da budem glas
požutele slike sa zida.

Hoću da na njeno mesto
okačim sve svoje zablude. Što pre.

Ovde sam već dugo.
Dobar dan engleska recesijo. I tugo.

I hladno mi je. Ni zimi ni leti
ovde čizme ne izlaze iz mode.

Znam, ne uklapam se
u već napravljene ramove.

Ostaću ja samo jeka
što povremeno odzvanja. Iz daleka.

Kad kažem: ovde sam
kao i da nisam. A biću. I jesam.

Vida Nenadić
London, 8-08-2008