Tag: Vesna Pešić

Svu noć je juče
padala kiša.
To se zvezda
kupalo zlato.
Mesec je sjao
baš iznad Niša,
mokra ulica,
bare i blato.

Kišobran stari,
slomljene žice,
i nas dvoje
sami na svetu.
Duvanski dim ti
zaklanja lice.
«Ugasi već jednom
tu cigaretu!»

Ruka u ruci
i tvoje telo,
topao džemper
i cvet u kosi.
A oko nas
svud lišće svelo
umorni čistač
skuplja i nosi.

Drugovi dobri smo
bili do sada
i pojma nemam
šta se to zbilo.
Možda je kriva
kiša što pada,
il’ tvoje lice
nežno i milo.

«Dosadna kiša»,
tiho si rekla,
ja sam ćutao
kao da molim,
a srce ludo
tuga je pekla
jer nisam smeo
reći da volim.

Onda si morala
otići kući.
«Zdravo» i tiho
zatvaraš vrata,
a vetar duva
sve jači, ljući,
i prvo se inje
po travi hvata.

Sad dugo šetam
duž snenog grada.
Plakati neću,
al’ zato molim
da luda kiša
ne stane nikada,
jer noćas nekog
uzalud volim.

Vesna Pešić