Tag: Vesna Pešić

Nastavnica biologije rekla je jasno:
„Za prolećni raspust sakupite bube.
Ko ne donese – nema petice!
Pazite samo da ne bude kasno!“

I evo me u selu kod babe i dede,
gazim puteljkom kroz rosnu travu
i trudim se da ne stanem na put
nijednom vrednom, marljivom mravu.

Odjednom kroz smaragdne vlati trave
ugledah dve sićušne glave
i dva sjajna roga ko u jelena:
Jelenak – i njegova ženka Jelena.

Bube sam, naravno, donela kući.
Šetaju po kutiji na mome stolu
i ne slute da će mi srce prepući i
da sam zbog njih u velikom bolu.

Neću! Ne mogu! Hvata me užas
kad pomislim šta bubama treba da radim:
probodem čiodom i tako ostavim,
pa na stiroporu donesem na čas.

Tada mi najednom sinu ideja:
nacrtaću bube – to mi bar ide.
Biće to najlepši crtež na svetu.
Oduševiće se svi kada ga vide.

I celu sam noć crtala vredno:
nebo i bele oblake gore,
a dole u travi žuti maslačak
i bube što se kraj njega vole.

I šta mislite, šta se dalje desilo?

Nisam dobila peticu. I nije mi žao.
Ali su bube ostale žive.
I ta me misao i sad greje
kroz jutra hladna i dane sive.

Odavno sam otišla iz osnovne škole.
Ali na zidu moje sobe
i danas treperi trava zelena
i u toj travi se i sada vole
dve moje najdraže bube na svetu –
Jelenak i njegova ljubav Jelena.

Vesna Pešić

(Maji i mačku Ljubi)

Živim sa mamom, tatom i bratom.
Naša porodica – ko druge ista.
Ponekad mirno, ponekad ratno,
veselo, tužno – problema trista.

I svi se odrasli u kući slažu,
oko onog od čega će mi srce prepući.
Koga god pitam – svi mi kažu:
– Ne možeš da čuvaš mačku u kući!

A prošlog leta komšijska mačka
u našoj garaži omacila mače,
šareno, pufnasto, kao igračka
što samo mauče, prede i skače.

I raslo mače u mom dvorištu
na toplom suncu ispred garaže,
i čim otvorim ulazna vrata
– njegove okice me odmah traže.

Nemirna mačkica, okretna, brza,
ko neka malena, hitra bubica.
Dugo sam smišljala i najzad se setih
i dadoh joj ime – Ljubica.

I sve je bilo dobro do zime,
ona napolju, a ja unutra.
Danju se sa njom igram u dvorištu,
a uveče nestrpljiva čekam sutra.

Al’ jedne hladne zimske noći
kad mraz je počeo sve da okiva,
razmišljala sam sve do ponoći
da ledeno je gde god se skriva.

I više nisam mogla da trpim –
kad se uspavaše mama i tata
ustala sam tiho da ih ne probudim
i otvorila ulazna vrata.

I pozvah Ljubicu, promrzlu, jadnu,
u svoju sobu kraj peći vruće,
i ostade tako sa mnom do zore
kada je krišom opet pustih iz kuće.

I to se ponavlja svake noći :
čim svi zaspu – uvedem Ljubicu unutra,
pa spavamo zajedno u mom krevetu
nas dve zagrljene sve do jutra.

I sada je napolju ledeno veče.
Svi traže neke tople kutke.
A ja i Ljubica, ispod mog ćebeta,
krademo naše srećne trenutke.

Vesna Pešić

Juče su deca mučila psa,
gađala ga kamenjem u školskom potoku.
Napravila mu ranu na vrhu njuške
i jednu veliku modricu na boku.

Juče su deca mučila psa,
obesni, divlji gradski dečaci.
Vikali, skakali, trudili se
ko će preciznije kamen da baci.

Juče su deca mučila psa.
Hteo je da se sakrije u travu visoku.
Nije režao, ni skičao, lajao,
gledao ih nemo sa tugom u oku.

Juče su deca mučila psa,
umorno pseto, staro i tužno.
I niko iz škole da izađe i kaže
da se ponašaju veoma ružno.

Juče su deca mučila psa
kao da tako mora da bude.
I pitam se dok sada mislim o tome
da li će sutra mučiti ljude?

Vesna Pešić

Bože mili, šta me snađe!
Ko izmisli virus gripa?
Šta će gore da te snađe,
nego kad te grlo štipa,
oči suze, a nos curi
i potonu sve ti lađe!

Do′šo vikend, nema škole
i ja lepo isplanir′o:
doći će mi moj drug Đole,
igraćemo fudbal, segu,
grudvaćemo se u snegu.

Al′ ne lezi mali vraže,
još od jutra sve me guši,
nos zapušen, gore uši,
noge, ruke k′o od stakla;
skoro ruku da izgori
kad mi mama čelo takla.

A toplomer kada stade
na crtici trides′ devet,
mama reče:»Pravac krevet!
Dajte sirće! I pidžamu!»
Uviše me ko salamu
U čaršave i maramu.

Davali mi aspirine,
i andole i brufene,
sirupe i vitamine,
tuširali vodom mlakom,
i obloge oko vrata
sa rakijom nekom jakom,
al′ prokletih trides′ devet
baš nikako da se skine.

Onda zna se, u Dom zdravlja.
Tamo mi je, jaoj meni,
dr. Neda prepisala
injekcija pet komada.
Pet komada, nije šala!
Al′ ja junak neviđeni
srce sam u petu stisn′o
na dečijem bojnom polju
i ni rečcu nisam pisn′o.

Nije sve ni tako crno.
Bar sam jeo šta sam hteo:
i viršlice, salamice,
krompir-pire i supice,
pogačice, paštetice,
čokolade, marmelade,
razno voće i povrće.

Gledao sam sve crtaće,
i serije i filmove,
zapamtio sve spotove,
i lutrije, i kvizove,
i reklame neke nove.

Posle nekih sedam dana
i grip ode, srećan li sam!
Vadim sveske sve iz torbe
jer domaći pis′o nisam.
Čekaju me nove borbe,
i zadaci, i ocene.

Drž′ se školo, evo mene!

Vesna Pešić

Svake večeri kad sunce zgasne
i mesec po nebu tiho zaplovi
a senke na zidu postanu jasne
mene spopadnu nekakvi snovi.

Pre neko veče sam bio kapetan
broda velikog, pravog ko trska.
Mornari hrabri, svi prve klase,
a najhrabriji – kapetan, zna se.

Plovimo tako kroz Tihi okean,
sedim na pramcu, talas me prska.
Upeklo sunce a vetrić hladi.
Posada peva i palubu riba,
a kapetan, normalno, ništa ne radi.

Odjednom jedan oblak sivi
zakloni sunce, podiže buru,
nebo se smrači, sevnuše munje,
ogromni talasi ljuljaju lađu
i moji jadni hrabri mornari
začas se svi u moru nađu.

I ja šta ću, moram za njima.
Skočim u more, plivam satima,
oko mene hladno, mračno ko rupa
(da mi je sada topla, pileća supa!)

Kad, na vidiku nešto jedva belasa,
kroz tamu nazirem ostrvo spasa.
Zaplivam brže preko talasa
i dok bi uspeo da brojiš do devet
brzo uskočim u mamin krevet.

Sinoć sam bio na Severnom polu
u zemlji večnog snega i leda.
Tražio sam foku i belog medveda
da ih ulovim i odnesem u školu.

Beskrajna, ravna pustinja bela,
svetluca, treperi ledena masa,
a moje sanke jure ko strela,
vuku ih pet snažnih, čupavih pasa.

Brzo sam ulovio belog medveda,
dve – tri foke, četiri lisice,
hteo sam i neke polarne ptice,
ali šta ću, kad mi se ne da.

Odjednom (opet i uvek odjednom)
poče vetar snažno da duva,
kovitla sneg, baca u oči,
i ja više ne mogu dalje,
moraću tu i da prenoćim.

Počeh da tražim neke alatke,
iskopah zaklon za pse i mene,
ali uzalud, ne mogu da zgrejem
ni nos, ni uši, ni ruke ledene.

I onda ste mogli čuti u mraku
glas velikog, slavnog lovca,
Dušana Pešića trećeosnovca:
»Mama, molim te, dođi brzo,
pokrij me nečim, sve sam se smrz′o!»

I tako skoro svake noći.
Putujem, tragam, svašta se zbiva.
Čini se, moja mašta je kriva
za čudne snove koji će doći.

Već je devet, vreme je za put.
Hvala što ste večeras došli
i što ste slušali moje priče.
Ne, nisam uvređen, nisam ni ljut.
Ne bih da vas iz sobe ganjam.
Al′ iz ovih stopa žurim u krevet,
ko zna šta ću noćas da sanjam.

Vesna Pešić

Došlo proleće, topliji dani,
vetar golica lice i ruke,
sunce mangupski napolje mami
a mene snašle velike muke.

Odavno više nemam apetit.
Hrana mi prosto ide na živce.
Od mene, za jelo, velike ale
ostade vrabac što kljuca mrvice.

Čas mi je hladno pa onda vruće,
u ušima mi stalno zvoni.
Kada idem od škole do kuće
pred očima šareni lampioni.

U školi isto – ne pamtim ništa.
Glas nastavnika daleko negde.
Svi mi drugovi nekako strani.
Domaći, školski, u glavi lebde.

Mnogo se brinu mama i tata.
Kupuju vitamine i minerale.
I sestra najzad poče da shvata
da sa mnom više nema šale.

Na kraju me odveli kod lekara:
ozbiljan, sed, cviker na nosu.
Pogledao me strogo preko naočara
i rukom mi dotakao čelo i kosu.

Dugo mi je gledao grlo i uši.
Disanje i kucanje srca slušao.
»Sedi! Ustani! Ne diši! Diši!
Dečko, stvarno si mnogo smršao!»

Na kraju uzdahnu veoma duboko:
«Od ove bolesti nema leka.
Sve sam sagledao vrlo široko.
Ne pomaže ni lečenje, ni apoteka.

Morate se pomiriti s tim
da ne bi sasvim zdravlje izgubio.
Budite veoma pažljivi s njim.
Vaš se dečak – zaljubio.»

U pravu je doktor.Tajna postoji.
Ali, molim vas, nikom ni reči
zbog onog njenog velikog brata.
Zaljubio sam se do vrha nosa
u malu plavu sa petog sprata.

Vesna Pešić