Papir nema dubinu
a bunar ima.
Dubok je devet i po metara i sa vioglavom staje u jednu rečenicu:
Moj bunar je mračan hladan i dubok!
Reči imaju dubinu
Reči se pišu na papiru.
Zemlja je ravna ploča.
Kad bismo kopali bunar dovoljno duboko
Atlasa bi ujeo komarac.
Kada bismo reči kopali dovoljno duboko
našli bismo ponovo belinu papira.
To je ta metafizika od koje mi se vrti u glavi.
Izvinite, sad moram da legnem.
Veljko Lađevac
Oženio sam se.
Ona je žena mog života.
Imam i ćerku, Maju.
Ali, opet sam se zaljubio.
Studira španski.
Idem da je vidim.
Ti?
Ja nisam.
Konačno sam našao posao.
Konačno…
Dobro me plaćaju
ali stalno radim.
Moram od nečega da živim.
U stvari
pišem.
To je jedino što radim.
Od toga i živim.
Dva tupa pogleda.
Čitav život čekamo ukrštanje kod Kosjerića
Veljko Lađevac
Otvorim nekoliko zbirki.
Dobre me toliko ošamute
da ih odmah zatvorim.
Do daljnjeg.
Posle obilazim i obilazim oko svake
kao oko udate žene.
Sve dok ne skupim hrabrosti da joj opet priđem.
Loše knjige čitam do kraja.
Što pre neku zatvorim to je ona bolja.
Što je duže čitam to mi se manje svidja.
Imam varvarski nagon da zapisujem vlastite misli
pored tuđih stihova.
I te žvrljotine posle iscepam da bi ih prekucao.
Dešava se da nekima dopisujem reči
samo da se ne bi rimovale.
Ako slika na poledjini liči na umrlicu
docrtavam uši i zube.
Imam i sebični običaj da zaplačem
nad svojim bolom
u tim pesmama
koje su,
ako smo pošteni,
ipak moje.
Ima tu još nekih problema…
Ali, u suštini, tako ja čitam pesme.
Ljudi koji me poznaju šetaju drugom stranom ulice.
Znaju kakav sam užasan i beznadežan čovek postao
čitajući poeziju.
Veljko Lađevac
Vojsku svojih papirnih zmajeva rado bih naterao da spava na nogama.
Do pucanja da im budu napete strune.
I usred rumenog zalaska
koji i kod prekaljenih boraca izaziva mučninu
mahao bih belom zastavom moleći za samo jedan dan mira.
Ali, mira je u meni previše.
Niko ne juriša na siva, betonska utvrdjenja.
I niko sa njih ne beži u more.
Svuda oko moje obale
poput nekog tepiha
pružilo se plavetnilo bez talasa.
Ponekad se čuje huk vetra koji ima ukus peska i oštri miris soli.
I to je odprilike sve.
Nijednog nabora na beskrajnom prekrivaču.
Da li je to spokoj?
Da li je to pustinja?
Duša podneva?
Prizivanje beline?
Šta je to?
Treba mi poljubac ili šamar da bih odlučio kako ću se danas zvati.
Veljko Lađevac