(posvećeno mojoj mami)
Prećiću most
po ko zna koji put
blještavilo svetla iz grada
zamagliće moj pogled
srce će stajati negde u grlu
i tek kad budem stigla
preći će opet na levu stranu…
Taj osećaj nikad ne prestaje
i radost
što hitam domu svome
rukama što me željno iščekuju
očima što osmehom
suze prekrivaju
navikle na čekanje
dolaske i
rastanke …
Slavica Frančešević
Stojim na raskrsnici
Sa dva kofera u ruci
Ne neću da ih spustim,
onda moram da stanem
Na horizontu, nebo dodiruje put
ja tamo idem, to nebo volim
Koračam, a zamnom tragovi ostaju
Verujem da je i ON tu
nevidljivo me u stopu prati i čuva
i da će me umornu poneti.
Pred njim ću i srce izvrnuti
i postavu pokazati
znam da će me razumeti
i krila ojačati
On me neće gurnuti u dubinu
duhovima prošlosti
darivaće mi nove korake
i pokazati smer na raskrnici.
Slavica Frančešević
Slučajno smo se sreli
sećaš se, jedan običan susret
razmenili nekoliko reči
u istom gradu u kome smo živeli
Zašto sam od tog trenutka znala
da je moj život obeležen
da ma kako daleko otišla
neću moći od sebe pobeći
znam tek danas
Znamo sada to oboje
Bog je hteo da se sretnemo
a oni nam nisu dali
da zauvek tu i ostanemo
Živimo i ćutimo našu bol
šta su drugo i očekivali od nas
Da u dušu nam zavire
da je prodaju
Pričaju mi o tebi
slušam ih,
a ne znaju da ja sve znam
a da te ne vidim
a da te ne čujem
a da te ne sretnem
Nosim tvoje ime
u svojim izdisajima
u svojim rukama
u džepu od kaputa
u šavovima haljine
i bez tebe ne bih znala
da postoji sreća.
Slavica Frančešević
Ukrašću te na jedan dan
i videćeš bićemo skupa
šetaćemo, stazama koje voliš
koje nisi stigao da mi pokašeš
I sećaš se, da sam ti rekla
da bih volela
da te vidim u odelu sa kravatom
Bila sam daleko, negde u oblacima
kad si mi govorio kroz slušalicu
i šaputao, oslušni, čuješ li vetar
ovde je tako predivno,
ovde želim biti sa tobom
Onda si mi crtao predeo rečima,
a ja zatvorenih očiju gledala u daljinu
i videla sve boje naše duge
i kada bismo je samo dodirnuti mogli
možda bi nestalo sve ove nase tuge
Priča je ova kao kobajagi
kao dečija igra koju igramo mi
a ni svesni nismo, da svakim danom
i svakom novom dugom na nebu našem
po jedna zvezda padalica osvetli put
i mi zakasnimo baš taj tren
i naša želja padne sa njom.
Nije ni važno, sve je ionako kobajagi.
Slavica Frančešević