Prolazila je pored moga stana oko pola šest
Još topla od postelje i jutra što pritišće
Videvši je onakvu pod sobom izgubiše svest
S drveća pred njene noge ljusnulo bi lišće
Prozori bi se redom od zidova odvajali
Spremni da je dohvate zgrabe u čeljusti
Sulude šoferčine mimo navike zastajali
I ulica se odjednom širila da je propusti
Bože kakvo to beše žensko kakva riba
Još kad je leto svuče razgoliti
Pa se u hodu sve na njoj pomiče giba
Ko će sve te treptaje uloviti
Gledao sam je kako tako prolazi sve do ugla
Te bokove te noge pesmu grudi
Za njom su se osvrtali i zviždali o rugla
Pubertetlije i stari istrošeni ljudi
I kako je samo izgledala o nebesa
Kao da se uvija niz trotoar gola
Seckali je na tanke kaišiće mesa
Da su im pogledi noževi bili vriskala bi od bola
Sve što sam o njoj saznao bilo je da radi u zavodu za invalide
O njenim godinama i adresi ni toliko
A da još…njuškalo se da samo sa “visokima” ide
I da ih za noć promeni – ovoliko
Od tada sam promenio tri grada i pet mesta boravišta
Zaljubljivao se sedam puta nakupio leta i sede vlasi
A ona…Sigurno i dalje prolazi ista kraj onog dvorišta
Padaju pogledi misli grešne lišće i uzdasi
Radiša Dragićević