Tag: Miloš Jocić

I dok se lišće uvija oko nje
Zgrade udaraju u zemlju kao maljevi
Gromovi puze po asfaltu
Sunce kaplje na ulice
U daljini čovek beži
Da li i ti bežiš?
Kao i svi drugi koji duže gledaju
Okrenu se i odu
Bez pozdrava i drhteći
Dok im sunce zaliva tragove
A gromovi jedu senke.

Miloš Jocić

Na kraju, oblaci dosade:
Predviđamo sledeće oblike,
a zaboravljamo stare.
Zvezde sjaje isto svake noći,
i znamo im tačan broj.
Krila nam smetaju pri hodanju,
a vatrenim mačevima sečemo drva,
i javi nam se osećaj
koji je i misao
da se svet valja preurediti
ceo svet, kako nama odgovara.
Jedna volja ga je stvorila,
zašto ga druga ne bi oblikovala?
Gasimo naše mačeve
onda razmislimo
pa ih raspalimo još većom vatrom
i dok nam vojske marširaju ka tronu
smejemo se u sebi.
A onda padnemo.
Mada, stvorimo svoj svet
(makar to bio Pakao)
i budemo ravni svetlosti u svojoj tami.
Ali,
Opet nas zovu palima.

Miloš Jocić

Dva dana pred Valentinovo
Postijao je problem
Dve je cure imao
A poklon nijedan
Dan pred Valentinovo
Čestitku im dade
Misleć’ vrlo nevino
Da će da  ga shvate
Al malo li je znao
O namerama ženskim
Pocepaše mu čestitku
Deljenju je kraj
Ukrstiše si noževe
I izboše ga skroz
Momak više briga nema
Jer on je sada bivši
Sa krvlju svud po tepihu
Sa krvlju boje ruža
Dođe najzad Valentinovo
I sahrana po redu
Jedan kovčeg, dve cure
(sasvim skromna poseta
u svakom pogledu)
Obučene u lepe haljine
I mali crni veo
Obe lepe kao dana
Kada ih je sreo
Tako epitaf mu piše
Pokisnut od kiše:
„Jedna nije dovoljna
dve su mi previše!“

Miloš Jocić

Na neki način, grad može da te ubije.
To je samo jedna od smrti, to otuđenje, gledanje kaleidoskopskih svetala, neona koji ne greju, mrtvih očiju.
Grad ne gleda i ne čuje, ali pušta svoje zvuke, žive i lične, svako brundanje starih kola, svako cerekanje pijane devojke, svako najavljivanje sledećeg voza, pušta ih kao krv iz sveže rane da se slivaju niz ulice, da se osuše, izmrve i raseju.
Grad je hladna slika slikana mrakom i betonom

Miloš Jocić