Tag: Milan Mirković

Pada sneg, nikada se neću
osloboditi te dečije radosti,
iako znam da će zima biti paklena
radujem se svemu, uprkos svemu.
I automobile volim
naročito one stare prašnjave,
sa razbijenim šoferšajbnama,
oguljenim felnama i probušenim gumama,
ipak, žao mi je pasa lutalica.

Volim rosne livade i sunce što sija,
volim grad kad spava,
kad se kiša sliva na ulicu niz oluke,
ali mi je žao pasa lutalica.

Čujete li?  Žao mi je tih džukela,
sa Božijom dubinom u očima,
žao mi je promuklog laveža sto ignorišu svi,
žao mi je okrnjenih zuba njihovih…
Jer i ja sam bio pas
bez obzira šta moje lice sada pokazuje,
znam biti ljut na mesec što ne sačeka,
znam ojaditi nekog debelog kasapina,
svrbelo me a da češanje ne pomaže,
i sve mi se čini da i dalje samo
jurim svoj rep.
Žao mi pasa lutalica.

Milan Mirković

Muči me zvučnik ubija ton,
A napolju tmurno zimsko nebo zove,
Na ispucale usne se lepi filter,
Za mena nevolje a za džepove prašina.
Niko više ne želi da luta
Niko ne oseća bol,
Čak ni posle ispražnjene flaše …
Lavež pasa me doziva
Otvoriću prozor i zalajati.
Skakavac mi je zarđao,
a jučerašnja doza pilula
je podmuklo prestala da deluje,
mrlja od karmina je ostavila fleku
ali samo u prokletom sećanju.
Nema više noći, otisle su sa cirkusom
I svetiljkama i vrtoglavicama
I smrznutim prstima i osmesima devojaka
I klonulim klošarima.
A mi, mi smo budale jer
Mislimo da je noć samo zato
Što je pao jebeni mrak.
Još samo taj dim mi niko ne može oduzeti …
Sem boga naravno, ali šta bi njemu to značilo.
Pacovi i psi i leteći kolutići
I pištolj bez okvira,
Umrljana pepeljara, i razbijena čaša,
Rešetke podsvesti, grudi tuđe žene,
Mostovi prošlosti i prljave gaće.
Znojavi čaršavi, hladan znoj,
Poslednji prevoz, klupa na stanici,
Mrtvi prijatelji pod kišobranima,
Džukele i nesanica i gde dođavola
Pobeže ta đavolska noć?

Milan Mirković

Treba mi čudo
da smirim čudovište
koje se budi kada te sretnem,
jer ti si ram bez umetničkog dela.
Koje ja trebam utisnuti
prostim štrcanjem boje,
ali ja nemam strpljenja
vise nego hrabrosti;
jer šta je hrabrost
za plesnog partnera smrti
kog nije briga
da li će se noge ikada umoriti.
Bez ikakvog plana
lutam ulicama, praznim glavu i
pokušavam da naučim da
stvaram umetnička dela.
Tražim strpljenje ispod svakog
kamena podsvesti.
I shvatam da sam pogrešio,
jer čudo si ti!
a ram je samo iluzija,
ono što želiš da pokažeš.
Moram naučiti šta je ljubav
da bih strpljenjem uspeo
da nazrem to umetničko delo.

Milan Mirković

Moji su djonovi gazili
i po boljim danima,
moji su uzdasi ispuštani
i za boljim damama,
moje su oči snevale
i na kraljevskim posteljama
iste snove;
snove o zvezdanim trotoarima
moje mladosti,
o usnulim plamenima
moje davne strasti
poraz ne postoji.

Teretni vagoni tope led sa šina
vuku se ka destinacijama
beskrajne agonije
gde se sa prezirom dočekuju,
radnici ne vole lopate,
pa da, meso i čelik se
nikada nisu slagali.
Njihov jedini veznik je piće,
jako, žestoko i opojno,
ono đto te tera
i cigane(muzikante) u usta da ljubiš,
što ti daje hrabrost
da pogledaš šefa sa visine,
da budeš sam u gužvi
i urlaš bez stida,
da boluješ u tajnama
svojih delirijumskih opsesija.

Klarinet je pun pljuvačke i
kurve sa polomljenim štiklama
mazu svoja ispucala usta
jarko crvenim karminom,
ostavljaju otiske na čašama,
filterima, košuljama,
teturaju se ka svojim
umrljanim posteljama gde sanjaju:
plemiće čiji dah ne bazdi
na rakiju i duvan.
Tinejdžeri sanjaju škole koje gore,
policajci zatvore,
zatvorenici žene,
bolje dane,
a moji su djonovi gazili
i po boljim danima.

Milan Mirković

Prividjenja koja mi dolaze su besna,
ljute se na mene
podsećaju na grehe,
nedostatke karaktera,
na ko zna šta.

Prividjenja koja mi dolaze su živa,
od krvi i mesa
posledice moje prošlosti,
uspomene moje ljubavi.
Tešim se mišlju da čovek
nikada ne može sve izgubiti!

I nije neka misao,
ali njih zaista nikada ne možeš izgubiti,
pa čak i da poludiš.
A ja sam, živote, poludeo još odavno,
pre nego što sam dodirnuo
Nicea I Rusoa,
Hakslija I Jejtsa,
Keruaka I Barouza
i dobrog starog Bukovskog.

Čovek je napravljen od vode to znam,
a voda se ledi od same pomisli na hipotermiju.
Nesvesno utičeš na druge
postupcima izgubljene crvenkapice
i onda oni misle da te poznaju
i onda imaju pravo da te ne vole.
Svi koriste to pravo.
Ja najviše, ja nikoga ne podnosim
ili bar volim da razmišljam
na taj način.

Prijatelji naćuljite uši
ovde se petlovi čuju samo na periferiji,
pa zašto onda bilo šta da etiketiramo?
Čovek nikada ne može sve da izgubi.

Milan Mirković