Tag: Marijana Petrović

Kada ti neko postane dalek,
i kad nemaš čemu da se nadaš,
nemoj misliti da tu je kraj,
i nemoj da padaš.
Otvori oči i osmotri.
Možda i nje sve tako tužno
kako se čini u tvojoj glavi.
Sigurno ćeš pronaći osmeh mali,
koji tiho u uglu sedi.
Razmisli.Vredno li je
brisati suze zbog misli sivih
što obavijaju um.
I da ti pogled bude dole,
sakriven u prašini.
Probudi se.Nije onaj osmeh
uzaludno u tami sedeo.
I pridruži mu se, ali polako,
shvatićeš da uopšte nije tužno tako.

Marijana Petrović

Oči su ogledalo duše, govore mnogi.
Ogledalo neba, beskonačnosti i drugih.
Kada u suzi oka ljubavi ugledaš sebe
dok slučajno stojiš na kiši,
zapitaj se na šta treba da se svede
taj svet koji se polako ruši.
Možeš li da podneseš svoj lik u tuzi očiju tih.
Dušu koja se cepa ugrudima,
zbog bezazlene greške tvoje.
Razmisli, možeš li prevesti preko usana
ono što najteže pada ljudima,
i hoćeš li nasmešiti najvoljenije svoje.
Ne dopusti da ti sa dlanova,
prvim povetarcem jeseni,
ljubav nestane bez i jednog traga.
I ništa ne zamenjuje poljupce hladne
prosipane prema tebi, dok zvezda uporno peče,
niti toliko osmehe divne,
koji gracioznošću svojom obasjavaju nemirno veče.
Povrati sjaj bez suza u divne oči one,
i poljubi ih u ime ljubavi vaše.
Neka osete iskrene reči tvoje,
i koliko ti u stvari znače.

Marijana Petrović

Pssst…Odćutaću ti jednu tajnu.
Nešto što ni sebi nisam priznala
kad sam te prvi put srela:
Da postoji ceo svet iza crna oka dva.
Sagrađen na osmesima i beskrajnim
lutanjima.
Vešto sakriven u najlepšim svitanjima.
Nikad otkriven.miruje i diše.
Veoma tmuran kad padaju kiše,
u staklenom kutku srca mog.
Al’ pored tebe, on je nešto sasvim više.
Drugi osmeh,drugo lice,
drugi oblik duše skitnice.
Jednako snažan i lomljiv,
toliko pitom a neukrotiv.
I volela bih da je stalno tako,
ali si mi miljama daleko.
Pa sad čekam da dodje drugi neko,
i zameni beskrajnu tišinu,
onda,kada spusti šoljicu kafe jutarnje,
i osmehne se iskreno,najnežnije …

Marijana Petrović

Želela bih da jedan osmeh
samo u mene gleda.
Kada tiho ustanem iz
postelje,
da je on sve sto mi treba.
Neka mi priča kako
miriši proleće i narcisi
u mojoj ruci,
i kako su lepe boje zvuci
gitare koja svira mol.
Želim da otera bol
daleko od mene, u zaborav.
I neka mi kaže kako je voleti lako,
i kako je divno slušati moj glas.
I ako i možda jednom lane kao pas,
zameriti mu neću,
jer se svako od nas bori za svoju sreću,
i u onom drugom pronalazi spas.

Marijana Petrović