Budiš se
u malom čamcu posred reke.
Reka je mutna, brza i duboka
a čamac bušan.
Klasika.
Posle prvog napada panike
rukama izbacuješ vodu iz čamca
i grozničavo razmišljaš,
na koju ćeš obalu?
Ili da, možda, ipak,
ostaneš
u svom malenom čamcu
u toj nemirnoj reci.
Dok ne potoneš.
Ili do mora.
Stvar izbora!
Lozen
„Novine ne treba čitati…“
reče skoro jedan moj prijatelj
„…ubijaju kreativnost“.
Eh,
da je samo kreativnost nekako bi to progurali,
ubijaju one zdrav razum
moć rasuđivanja
hrane nas negativnom energijom
plasiraju laži
veličaju neukus
populišu sitne negativce
mada,
može tu da se pronađe i poneki savet
za mršavljenje
zavođenje
čišćenje
i još par banalnosti.
Ali,
ova stvarnost koja me okružuje
gora je od najgorih novina
pa mi one dođu k’o
detoksikacija.
Toliko se toga lošeg desi u toku samo jednog dana
da je nemoguće da sve te informacije
uopšte stignu u novine
mada se, iskreno, ne stiče takav utisak
dok ih čitate
i sklapate sliku.
Verujte, slika je još gora!
Samo pomislite na sve one događaje i sve one
ubice, lopove i kriminalce
o kojima niko ne sme da piše
i čija se imena ne smeju pomenuti,
javno.
Sramno!
Za sve!
Ta slika stvarnosti
to vam je kao javni WC,
sranja i govana u
ogromnim količinama!
Saglasna sam, novine ne treba čitati,
dok se ne promene
vid’te kakav rečnik u poštena čo’eka
očas postane.
Lozen
Koprcajući se po blatu jedne reke na izdisaju
bolno svesni da je kraj blizu
i da će,
ako neko ne dolije vodu,
napravi branu,
ili bar padne kiša,
svi pocrkati,
gomila somova je počela poslednju borbu
za rečno dno.
Lete brkovi na sve strane.
Kad živiš na dnu
ne vidiš koliko je život iznad tebe veliki
ili mali,
niti koliko je somova koji ti oduzimaju prostor.
Dok triput mrdneš brkom
sve nestane!
Lozen
Ne znam za vas
ali ja nisam čula da je neko u skorije vreme
napadnut zbog pisanja poezije.
Ima kritika
i pretnji
i likovanja
zbog nekih reči u nekim dugim prozama, esejima, romanima,
naročito u onima
koji opisuju „golgotu srpskoga naroda“,
što bi rek’o Drašković,
u aoristu vremena.
Poeziju,
ili niko ne čita
ili je niko ne razume.
Lozen
Modernom i naprednom društvu
je veoma važna mentalna higijena
građana i građanki.
I svakodnevno se o njoj govori
kako je moramo unaprediti
popraviti
ozdraviti.
O fizičkoj higijeni se ne govori.
To je nešto što se uči do sedme godine.
Posle, kako se ko snađe.
Naše društvo nije snađeno.
Oseća se na
znoj
jeftinu domaću brlju
i domaće vino
kobasice i cigarete.
Po kancelarijama
kafićima i čekaonicama
restoranima i svlačionicama
autobusima i tramvajima
ulicama
i sokacima.
Među
intelektualcima
penzionerima i osnovcima
srednjoškolcima
gospođama i seljankama
inženjerima, lekarima i profesorima
i seljacima,
ali i studentima.
Ovo je jedina stvar u kojoj su svi složni
i bezgranično tolerantni
zbog neupotrebe dezodoranasa
sapuna, obične vode i kaladonta.
Lozen