kada me reč uhvati za gušu
ja svisnem od straha iznenađen
za njenu pristojnost
i nikako da je u pesmu smestim
još vrelu
strepeći od nestanka njenog
strpam je u vreli vir svoje krvi
stalno je pazim da mi ne utekne
utekla bi mi pesma
cela priča
ostao bih gorak
ni sam ne znam dokle
bez pomaka
naslućujući ishod pogubnosti
zato je ponavljam dugo i često
dok joj ne pronađem mesto spokoja
odakle ona može da voli
ili ujede
zavisi
opominjem reči da ne beže
iako ne vole potčinjavanje
bar ne vole da se potčine svakom
ko hoće da ih iskoristi
zloupotrebi enigmom
postaju zagonetne
protive se obmanama
ma kako da su skrivene
to nije prijatno
užasno je
plamen je strah koji moze uništiti
prostor i smisao
onda reči proključaju
u izludjenoj krvi
ja ih golim srcem milujem
moram da ih zaštitim
želim da ih spasem
možda je baš to sigurnost
za njihov nespokoj i proganjanje
da reči što više čujem
da ih zahtevam
tako ću valjda i ja živeti
ali to i nije tako vazno
ipak bitno je da reči naviru posle
iz mene
takva je strast za njima i sa njima
ne mogu pobeći od čarolija reči
oslobađaju me
vraćaju u životni ežaj
oslobođenog divljaštva
nadojenog ljubavlju
usnim se u nečiji san
ostanem možda dugo
ponekad beskrajno sjedinjen sa prirodom
na neki način me štite od neverovanja
približavajući me vrlini
i udaljavaju od laži
neće me ubiti reč
ako ne bude brankovina
samo treba da zadržim odraz osmeha
neke lepe žene
recimo biću bolji
trajniji
moćnijih čula
to izobilje reči
obelodaniće misterioznu reku sna
na ognjenoj zemlji upornih gočobija
još upornije krvi
godinama plavljenih do ispod brade
od sluđenih voda i njene delte rušilačke bez suza
za bilo kojim vatrenim letom
gočobijskim nečujnim krikom upućenim obožavanom nebu
za spas svojih dubokih duša i već odbegle dece
moravskih gusara nasuprot životne surove reke
ploveći u drvenim koritima
po močvarnim kukuruzištima
oko rta moravskog
sve do ispod preslatkih vinograda
tonući vrelih strasti
opojno oslađeni veličanstvenošću slavihljenih čokota
biblijskih
Ljubiša Dimitrijević – Kodin