Popiti par hektolitara dobre poezije
mešati pića do mile volje
umotati se mirisom starih knjiga
u kosu uplesti stihove od milja
na uši zakačiti slovca,
recimo, duginih boja
najesti se Sunca, vetra, kiše što rominja
na usne namazati note, mesto karmina
izuti štikle
obuti riđana, vranca, dorata il’ belog konja,
svejedno,
na takvim žurkama niko ti
u garderobu ne zagleda,
a jutrom
ne boli glava
samo ti se slatko sniva,
na beloj postelji od papira.
Jelena Stojković Mirić
Kapljica kiše
na usni
tako je
rodna jesen
ljubav
s’ njom vodila.
Kako nežno
zna me na rukama
nositi
kroz tople drvorede
bakarnih
boja
preko poljana
bosonogu
u zlaćanoj spavaćici
od tila
vetra.
Kako blago
zna me
spustiti
na postelju
šarenog lisća
napojiti me
jezerskim vodama
ljuljuškati
u korpici krošanja
pa opet
nositi
na ramenima
dlanovima
preko
reka
planina
dolina
umivenu vockama.
Kako me
jesenja
kapljica
zna
voleti
priviti
poneti
vrh šuma
vrh bregova
vrh oblaka
dok za nama
ostaju
duge
prskalice
radosti
jesenjeg
deteta.
Jelena Stojković Mirić
Lako je
hromom čoveku,
štaku
nogom izbiti;
slepom,
prst u stakleno oko nabiti;
bezrukom
drugu ruku slomiti.
Lako je Sirovi
gluvo-nemom se smejati;
nemoćnima u kavezu
zlobom se keziti
i leptiru čiodu
posred ledja
probiti.
Lako je
Surovi-Sirovi.
Lako je
ptici pero počupati.
Lako je
čoveku zavoje potrgati
ranu širiti, širiti.
Lako ćeš na tlo baciti
hajde probaj mu štaka biti,
mrak mu sa očiju skinuti,
druga mu ruka biti.
Hajde probaj,
sluh mu povratiti;
moćnim se lavovima keziti,
nemoćne osloboditi
leptiru život vratiti.
Hajde probaj
ptici pero izrasti
čoveku zavoje zamenjiti
ranu mu u tačku skupiti.
‘Ajde Surovi!!!
‘Ajde nadmoćni!!!
Sta čekaš?
Probaj uceniti, rušiti, rugati se
onima koji su zdravi
nezavezani.
Probaj
Surova gnjido
bez trunke primisli:
Moglo se to i tebi desiti!!!
Jelena Stojković Mirić
Prolećna kočija tuge,
u njoj ponosno sedi
gospodja, Starim Polako.
Nežni,
slani kristal
klizi niz bledo lice,
topao
pa hladan
u sitan led se pretvori.
Mrznem …
Prosipam nataloženu setu …
(Rastvoriti je ne mogu,
koncentrisana je jako.)
Svakog proleća Ona stigne,
uzdahnem bolno
kad nam se pogledi sretnu:
Hoćeš li slomiti neki točak,
na putu negde izgubiti
zlobni, nadmoćni osmeh
gospodjo, Starim polako?
………………….
Možda će me vetar odneti daleko.
Možda se razlijem u milijarde boja.
Možda me zaborav pojede brzo.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem voleti, darivati;
potomke rodjenih videti.
Možda se u zvezdu
na tamnom svodu pretvorim.
Možda mi se malo plače
u društvu gospodje,
Prolaznost Stiže.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda previše tudjih rana bolujem,
možda mi se osmeh ne vrati.
Možda se u beli oblak pretvorim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem
tihim vatrometom izbaciti iz sebe
taloge lepog
i ne oprostim sebi neotslikane slike,
nenepisane pesme …
I ne oprostim sebi neizgovorene reči.
Možda ne stignem sve plesove otplesati,
uz jake note ludovati i pevati,
dovoljno se naradovati;
svo drveće poljubiti.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda se plašim,
neću stići
svim voljenima,
dragima
reći koliko ih volim,
koliko su mi dragi
i kakva sve čudesa u srcu za njih nosim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda nikada snegove
neću opet videti,
pahulje dodirivati.
Možda ovoj zimi bez snega
to, ne oprostim.
Možda prestanem sanjati
i u snovima i na javi.
Kriv je saksofon što tušno svira …
Možda ne stignem,
u vremenu izgubljenim licima
ponovo se javiti;
dovoljno se smejati.
Možda stazama zeljenim;
gradovima, dragim, voljenim,
nikada neću hoditi.
Možda se u list kestena pretvorim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem
naučiti belog konja jahati;
opet se blesavo i prvi put klizati,
padovima smejati,
piruete nespretne izvoditi,
u društvu moje dve zvezdice sjajne.
kao prošle zime.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Prolećna kočija tuge
u njoj ponosno sedi,
gospodja Starim Polako.
Prosipam nataloženu setu.
Kriv je saksofon što tužno svira.
Sa ove stranice lagano odlazim …
Jelena Stojković Mirić
Prošla sam danas stazama planinskim;
izvrtala mi se stopala po oštrom kamenju i grebala me divlja kupina,
al’ izbih na dvorište strmo i kuću staru usečenu u brdu.
Videh prababu kako nešto u drvenom koritu mesi,
i s tobom devojčicom nežno priča.
Sad me ne čudi što su ti oči uvek prepune iskri ljubavi za nju.
Prošla sam danas i zagrlila te sred ratnog vihora, Jedina.
Sretoh te u varošici, noge ti promrzle, bosonaga si do škole
put prtila, godinu dana sred ratnih nedaća.
Osetih sve tvoje strahove i videh te u zbegu,
dok ispod tebe gori grad i smrzla sam se, Jedina.
Sad me ne čudi što u dve pahulje vidiš smetove, vatre i šlemove.
Prošla sam danas, tvojim lakim snom, u kući tvog rodjenja
i divila se devojčici heroju,
što je bratu sa visokog prozora, u naručje sestricu, još bebu bacila
i tako je spasila.
Sad me ne čudi tvoj strah od uniformi i obeležja.
Prošla sam danas, pašnjacima, livadom, njivama,
voćnjacima, potocima, šumama i videla te srećnu u njima.
Videh visprenu, brzu baku, lica izbrazdanog od vetrova.
Videh te kako ličiš na svoju majku i zagrlih Vas u toj slici, Jedina.
Videh te srećnu nad trapovima jabuka i umornu u poljima, u branju šljiva;
mladost si u polju provela, u borbi sa ovasom i ječmom, Jedina.
Prošla sam danas ulicama tvoga posleratnog školovanja
videh te sa upletenim kikicama u učiteljskoj skoli.
Prošla sam danas ispod prozora tvog petog dva i čula te kako sviraš violinu
i pevaš kao slavuj.
I danas pevaš tako, Jedina.
Prošla sam danas,
kroz tvojih četrdeset godina učiteljskog staža
i videla svu onu decu, kojima si bila majka.
Koliko si ih samo od nevremena spasila, siromašne oblačila;
koliko si njihovih roditelja “prevaspitala”
deca su ti na grudima plakala o kućnim tugama.
Sad me ne čudi što si se smejala kad te je mala plavokosa nazvala
Moja debela princeza.
Prošla sam danas knjigom pedeset godina mature Vaše generacije
i opet Vam se divila, kako ste ostali verni jedni drugima.
Prošla sam tvojom mirisnom kuhinjom i videla peciva, kifle i pogače
kako ih iz rerne izvlačiš kajmakom presvlačiš.
Sad me ne čudi što sam samo na tvojoj terasi videla vrapce debeljuce, Jedina.
Prošla sam danas, tvojim stazama.
Branila sam te od životnih nesreća koliko sam mogla,
al’ nisam uspela sagraditi ti oazu mira i spokoja
gde te nikad ništa zabolelo ne bi, Jedina.
Prošla sam danas ulicom tvojih porodjaja
i videh svu tvoju decu i unuke, Jedina.
Prošla sam danas
opet osetila
kako me ušuškavaš dok patim, bolujem, strahujem, Jedina.
Čula sam tvoj smeh dok se izmotavam, recitujem i pravim
pozorišne predstave
na daskama obične kućne stolice.
Znam da ćeš i danas i sutra i prekosutra … nazvati,
po sto puta pitati, strepeti
i odahnuti kad čuješ da smo dobro, Jedina.
Prošla sam danas tvojim godinama
setila me violina i tvoj avgust, Jedina.
Nikada te neću dovoljno izljubiti, izgrliti,
nikada ti neću moći dovoljno zahvaliti
sve će mi se činiti premalo
i nikada neću umeti najlepšu pesmu o tebi napisati,
al’ ću te uvek punim srcem grliti kao da mi je pet godina, Jedina.
Pamtiš moju želju
zapisala si je u mislima
ma koliko suludo zvučala,
Jedina,
Jedina,
Jedina.
Jelena Stojković Mirić
Sinoć sam šetala po dnu mora,
jutros sam plivala u Zemlji.
Sinoć sam se ljuljala na lusteru,
jutros sam menjala sijalicu na ljuljašci.
Sinoć sam hodala po zidu,
jutros sam lepila tapete po podu.
Sinoć sam pričala sa mrtvima,
jutros sam ćutala pred živima …
Ljudi su me gledali,
ljudi su se čudili,
ljudi su mi pričali
da postoji granica …
Ja sam im se smejala.
Ja sam šetala po dnu mora,
luljala se na lusteru,
hodala po zidu,
razgovarala sa mrtvima.
Ljudi su me gledali,
ljudi su se čudili,
ljudi su mi pričali
da postoji granica …
A ja …
Ja sam im se smejala.
Jelena Stojković Mirić
Cepala si papire
špahtlom sa zida ljuštila
davila u kadi
ribala sa tepiha
Dane.
Smejao sam se, Marija
dlanove si ispružila
sa puklim žuljevima.
Kako si samo drska
bezobrazna
nezajažljiva
neskromna bila
za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan
sa mirom u plućima
i još si htela svojom glavom misliti, Marija!
Mislio sam da si magarac
a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao
a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima
a ti si bila već oblikovana skulptura
neobična jer je disala.
Mislio sam da si drvo
a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved
probudićeš se i reći
noćna mora
a ti si bila sova.
Smejao sam se, Marija
dok si molila
za malo svetla
u tim tvojim neskromnim željama
uvek sam računao
na tvoju zakletvu
da u tami nećeš živeti,
znao sam da ćeš moliti.
Mislio sam da si od čelika
da si delfin koji će uvek isplivati
iz ponora mog igranja.
Nisam te čuo, Marija
dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst
pustio sam te niz liticu,
vrata
Marija.
Bio je dan
kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila
što sam te gadjao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda
što sam ti malo iseckao srce
sto si bila na nišanu
mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta
zašto si toliki baksuz, Marija?
Kažem ti,
nisam video
kolika je dubina
tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila
nisam video da ti jednjak proždire gorčina
nisam video, Marija.
Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.
Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imaš ….
mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.
Jelena Stojković Mirić