Tag: Jelena Stojković Mirić

Čitaj mi bolji svet

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti

oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći

iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih
kroz vekove
kroz vek
zapitkuju

želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte

mrtva me deca, garava
iz garavih polja
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam

al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled
čitam mu sa raskrvavljenih leđa
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet

uzimam peteljku i pišem
al’ ne znam kako da mu načitam laž

mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata.
Sanjaj mi nove igračke,
kažu, i ja im sanjam
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam

legnem kraj njih košmare da im umirim

nebo još vrišti dim nevinih

stravično ozbiljne uzvišene,
nemani, odaju počast zlim hordama
zar niko nedužan pao vam nije
zar niko neba onakva video nije
zar ništa…

ta će šupljina
roditi nove
nedužne grobove
kroz vekove, kroz vek
kroz dan
kroz čas
kroz tren

Ana me grli svojim dnevnikom

boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose
boli me tuđa kosa, Ana
Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu

….
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo
onda su mi
za početak, oteli terasu

krtice zla izrovarile su moju zemlju
bacili novo mlado meso u grotla vatrena
bacili su sela i gradove
reke su se u krvavim očima ogledale
novi bezimeni i imeni
nevini
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši
u svoj svojoj punoći
sanjaj nam polja radosti
pšenicu, dvorišta, domove, kuće
sanjaj nam ptičji pev

i ja im sanjam
sanjam
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije
nove ljubavi
školske drugove
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog

….
Godina moja
a tvojih godina, Hana
godina moja mlada srećna što gleda zamkove, plesne dvorane
srećna što vidi nove predele
godina moja
a tvojih godina

stala je

vozovi pruga
natpis Auschwitz-Birkenau

stala je
u reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla

tuđe me cipele zabolele
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho

čičak se o nepce uma zapleo
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu

tu sam njemu lično
šapatom postavljala pitanja –
ćutao je

ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala –
ćutali su

u restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije

vazduha da im dodišem

kakve su ovo nemani

Ana gde si?

sapun od ljudi
kosa, kosa prepune sobe
odeća, obuća
četkice za zube
sobe
sobe
prepune sobe

geto i metež
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude
peći za ljude
dimnjak
fotografije
tetovirani brojevi
fotografije

u grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu

zanemela sam
pet vekova trebalo je krvotok da odledim
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren

Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima
s’ ove strane večnosti
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo
zaklelo u mastilo ljubavi

Hana, ja zlato ne volim
klonim ga se
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak
nečija burma
verenički prsten
i zub
zlatan istopljen ljudski
Hana, ja zlato ne nosim

ne bežim od tih slika pakla
ne brišem ih iz kostiju
ne brišen neba što vrište
strgla sam bodljikave žice sa lica
iščupala ih iz usta

svako svoju tišinu nosi sa sobom
donekle

koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova
iščupala sam pijavice iz usta
pišem joj život
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke
šijem joj topliji kaput
bojim joj najlepše mašne
češljam je najnežnije
živim joj mladost
nosim je
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti
ne dam je
dok živim živa je

oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice

i sanjam
sanjam im
domaštavam
…..

al’ kome pišem ovo
u istom ruhu
pred istim znamenjem
nemani se klanjaju svetom zlu

(Da li je ikada rođen čovek!?)

nanovo i nanovo
zaklanjam oči nevinim
bezimenim i imenim
sanjam im sve što mogu

…
ponekad sebi dosanjam kroz vekove
da neba nisu nikad zavrištala

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca
modre im suze iz komora
pišu
pišu
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju

ponekad sebi dosanjam čoveka
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi
čitaj mi bolji svet!

@Jelena Stojković Mirić

Ljubiš li?

Sitna je reč

golema

patnja

oku najdražem nevidljiva

gumene čizme, blatom preliva

ne isparava

očvrsne il teče

smrvi il potopi.

Čemu

menjala si se

vilom bivala nezamislivo ostvarivala

san da mu budeš.

Čemu

Mesec za dva oka.

Čemu zora i čemu prozor

pod kojim nikad ne sviće

Ljubim te takvu kakva jesi.

Imah san pod prozorom

malen i jednostavan

a prevelik i komplikovan

u život da stane.

Čemu shvatanje

i čemu misao

Ljubiš li mnogo

u tuđoj si (ne)milosti.

Sitna je reč.

Jelena Stojković Mirić

Da mi je …

Da mi je mreti bez bolova

da mi po telu veju najlepši stihovi

sa belim klasjem u kosi

da mi je mreti na voljenim rukama

sa ispranim pogledom od sveg zla

da mi je mreti tamo gde pevaju ptice dobroga

bez mrzlih reči u ušima

da mi je

živeti raj

pa da zaplačem

za ostavljenim svetom

kad me polože u beli sanduk

izrezbaren slovima

da mi je živeti san.

Jelena Stojković Mirić

San

Te noći nisam ustala
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Probudila sam se oko ponoći
dubeći naglavačke…
a ceo svet mi se, uostalom,
činio takvim odavna.

Jezgro vulkana
bilo je pod Mesečevim rebrima,
krater negde u središtu Zemlje…
A i reke su,te noći,
izvirale na ušću.

Čudno.
Čudna sam bila i sama sebi…
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka…
a znam, znam sigurno.
Nisam, nisam toliko živela.

Tabani su bili na kukovima,
a ruke moje okačene o nebo
držahu ramena…
A i reke su, te noći,
tekle ka nebu.

Rekoh sebi:
“Ortuj orbod Anelej.”
Tek tada shvatih
kako pričam van svih pravila:
“Mozerb mojom as ej il atš ?”
I ona je poklekla te noći.
Listala je u zemlji,
a korenje joj bi
visoko nebu pod rebrima.

Dva su se leptira,
letom jurila oko njenih žila.
Nisu se videla,
niti zagrlila,
samo su slutila –
ko je s’druge strane
mlečnog puta moje breze .

Nisu se videla,
niti poljubila…
samo su slutila,
dva,
uplakana leptira.

Šta hoćete ?
I ona je poklekla te noći.
Pa zar se reke,
nisu ulivale u nebesko more ?
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljade kilometara dugačka ?
A znam, znam sigurno.
Nisam ustala te noći,
ni na desnu,
ni na levu nogu.

Jelena Stojković Mirić

Prolećna gospođice

Prolecna Gospodjice,
s’ Vama sam uvek uživala,
vrapce hranila, prizivala,
na igralište školsko, vratolomno istrčavala.
Na Vašoj zelenoj kosi
prvu sam gimnastičarsku Zvezdu
sobom kroz vazduh ispisala.

Sećate se,
bila sam jako uporna.
Vidite li ožiljke od povredjenih kolena?
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
to ste tako nesebicnčo,
Vaše kose
preda mnom prosuli..
Te Zvezde što izbiše iz mene
zahvaljujući Vama
odrekoše se još davno
prideva gimnastičarske
i poprimiše mnogo uzvišenija značenja.
Sećate se mog pogleda
kada sam Vas
kao mali detektiv, vireći iza zavese
uhvatila
kako mojim brezama
udišete vetrove hlorofila?
Plela sam venčiće od Vaših Beličastih rada
i na glavu kao princeza stavljala
iako sam i klikere muškobanjasto igrala.
Nemirna detinja duša
tako je rado plesala sa Vama.
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
što ste mi
poslali veverice…
Kako su to mila i slatka stvorenja
i kako sam se samo smejala tog dana.
Jedino Vam zameram
što ste tako nepažljivo
poslali u nasu varoš ono Lane.
Nije se snašlo.
Tužna sahrana,
ne zelim se sećati tog dana
kada su sva deca bila su uplakana.

…

Ne, nisam se budila sa Vama
kao ostali…

Mene je budila gospodjica Zima,
mene su budili njeni sinovi snegovi,
mene su opijali njeni kristali
na prozorima moje sobe.
Oko mene su predivnu Srebrnastu koprenu
isplele pahulje.
Da, budila sam se sa njima,
na desnoj ruci
zauvek ću nositi
srebrnast prsten poverenja
iako me Gospodjica Zima
lagano izdaje, negde je skrila svoje sinove…
Da,
pijana sam Srebrnasto, bila i ostala
i ne mogu Vam objasniti,
u reči pretočiti, tu ljubav medju nama.
I danas se prospem po snegu,
ljubimo se i nežno i divlje.
Meni su zenice nemirni kristali,
meni je koža ostala bleda od tih milovanja.

Kao i svaka velika ljubav,
ona me ranila.
Gospodin Februar me iznenada
brutalno išibao,
od boli me zaledio.
Nažalost
i dalje se gledamo mrko preko ramena,
a slutim, priželjkujemo
da se taj prokleti slučaj
završi s’ mirom u nasim dušama
da konačno svanemo sa rukom u ruci jednog dana.

…
Nisam Vam rekla,
Mene je volelo leto,
mene je volelo Sunce,
mene su volela mora,
mene su volele reke,
mene su volele Vode.
Gospodja Leto je tako zanosna dama
i ja sam se uz nju nekako
iz larve devojčice, pretvorila u leptira.
Ribe su se volele igrati oko moga tela.
Uvek se desavalo da dopliva neki bezvezni Som
i da me izgrebe svojim krljuštima.
Srećom, izvlačila sam pouke iz tih neplivačkih dana
te se eto naučih nositi sa Somovima.
Ne znam da li je sve to bilo
slučajno il’ namerno
i ne kanim se sad razmisljati o tome.
Želim Vam došapnuti
da su me voleli Delfini
i jezerske, nežne trave.
U tu čast, želim popiti sa Vama
kapljicu najsladjeg pića Vaših radosnih mirisa.

…

Zaboravih Vam reći
mene je rodila Gospodja Jesen,
mene su rodile jesenje kiše i vetrovi,
mene su hranile jesenje voćke
i zato sam ovako šašavo šarena.
Ponekad padam sa kišama,
letim sa jesnjim lišćem platana.
Priroda majka je takva
i ja joj ne mogu, nit’ želim
zameriti na tome,
bar ne sada.

…

Gospodjice Proleće
zaslužili ste ove plavičaste zamahe mastila,
zbog svih Vaših pojava.
Vi, znate, naravno
koje ime nosi moja najdraža Vaša pojava.
To nek ostane medju nama.
Oprostite mi na neverstvu,
to se jednostavno dešava
da budim se sa Srebrnastim na grudima,
da letim i padam šareno-šašava
i da se ponekad setim Voda
i svih njenih darova.
Možda delujem grubo…
Oprostite mi,
to moje iskreno biće
noćas razgovara sa Vama.

…
Ne bih da zvučim tužno,
al’ biće mi jako žao
ako se jednog jutra ne probudim u Vama.

Jelena Stojković Mirić