Poražena
Sedim na dnu čaše sa vodom
koju uvek držim na polici kraj kreveta
Sišla sam ovde sa tovarom reči
Ne trebaju mi više
Svakome u svom životu treba dati posebno ime
Za svakoga treba imati posebne reči
Oni su države na mapi ljudskog srca
I kad menjaju granice i prete povlačenjem
Važno je da su tu
U mojoj čaši sa vodom
krijem još i tragove zločina iz svih pobuda
omiljene predmete zbog kojih su neki dani
nepodnošljivo prazni
I najčešće sebe
Pored mene leži polomljena replika Venere
Našla sam je jednog dana
u besciljnoj šetnji po groblju preko puta
Nije joj tu bilo mesto, među anđelima i herojima
pa sam je donela u moju čašu
Ne ličimo mnogo
Ona je rođena iz školjke i mašte nekoga
ko nije znao mnogo o rađanju
Ja sam rođena prljava, ulepljene kose
i urličući na sav glas
Ona je savršena, ja nisam
i često pričamo o našim razlikama
pažljive da nas ne poseku oštre ivice
rasutih slomljenih delova, mojih i njenih
Kad sam prazna
osmoza vode me napuni svojom
bezbojnom čistotom i jauk izađe iz mene
kao mehur koji se na površini tiho širi
u neprimetan talas
Sedim skupljenih kolena u podvodnom svetu
Ovde je tako mirno i prisno
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Oni znaju da je hranjenje golubova
u parku zanimanje zbog koga vredi ustati
svakog jutra
Izgubiti drage ljude je poraz od koga se
niko ne oporavlja
Izuzev dece,
svetom hodaju jedino poraženi ljudi
Kriju se, oblače kostime i svuda vuku sa sobom
uvek spremne banalne reči
Traže ravnopravnost
sa silama koje daju život, ljubav i smrt
i bez kraja pričaju o pobedama i uspehu
U doba rata, i u doba mira
svi stalno pobeđuju
I nespretno gaze svoje poraze
Moji porazi se vide na meni
Nisam zbog njih ni jača ni slabija
Ni posebno nesrećna
Samo ponekad tužna
Naročito lošim danom
voda u čaši se zamuti na trenutak
I to je sve
Ivana Knežević