Suština

Ljubila bih te
Došlo mi je nešto
Gurnuću te uza zid
i vrlo je važno da se prepustiš
Najgore što ti se može desiti je
da ti izgrizem usne do krvi
Prvu pomoć pružiće
moj jezik, ometan tvojim jezikom
mekano, vlažno i neprekidno,
bez daha
Ne opiri se
nema svrhe, ja znam šta hoću
i dobiću svoje ispunjenje
Ako zastanem
rastvoriće mi se spojevi
na prstima, laktovima, kolenima
ostaću ti u rukama kao
gomila vlažne ženstvenosti
Sumnjam da bi znao kako
da me ponovo sastaviš
Jer, sve već funkcioniše
savršeno
Stavi ruku ovde
Osećaš?
Eto, tu prestaju sve uloge
Moja suština
izgovara razgovetno:
Že-lim-te

Ivana Knežević

Poražena

Poražena

Sedim na dnu čaše sa vodom
koju uvek držim na polici kraj kreveta
Sišla sam ovde sa tovarom reči
Ne trebaju mi više
Svakome u svom životu treba dati posebno ime
Za svakoga treba imati posebne reči
Oni su države na mapi ljudskog srca
I kad menjaju granice i prete povlačenjem
Važno je da su tu
U mojoj čaši sa vodom
krijem još i tragove zločina iz svih pobuda
omiljene predmete zbog kojih su neki dani
nepodnošljivo prazni
I najčešće sebe

Pored mene leži polomljena replika Venere
Našla sam je jednog dana
u besciljnoj šetnji po groblju preko puta
Nije joj tu bilo mesto, među anđelima i herojima
pa sam je donela u moju čašu
Ne ličimo mnogo
Ona je rođena iz školjke i mašte nekoga
ko nije znao mnogo o rađanju
Ja sam rođena prljava, ulepljene kose
i urličući na sav glas
Ona je savršena, ja nisam
i često pričamo o našim razlikama
pažljive da nas ne poseku oštre ivice
rasutih slomljenih delova, mojih i njenih

Kad sam prazna
osmoza vode me napuni svojom
bezbojnom čistotom i jauk izađe iz mene
kao mehur koji se na površini tiho širi
u neprimetan talas
Sedim skupljenih kolena u podvodnom svetu
Ovde je tako mirno i prisno
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Oni znaju da je hranjenje golubova
u parku zanimanje zbog koga vredi ustati
svakog jutra

Izgubiti drage ljude je poraz od koga se
niko ne oporavlja
Izuzev dece,
svetom hodaju jedino poraženi ljudi
Kriju se, oblače kostime i svuda vuku sa sobom
uvek spremne banalne reči
Traže ravnopravnost
sa silama koje daju život, ljubav i smrt
i bez kraja pričaju o pobedama i uspehu
U doba rata, i u doba mira
svi stalno pobeđuju
I nespretno gaze svoje poraze

Moji porazi se vide na meni
Nisam zbog njih ni jača ni slabija
Ni posebno nesrećna
Samo ponekad tužna
Naročito lošim danom
voda u čaši se zamuti na trenutak
I to je sve

Ivana Knežević

Intimna geografija

Popodne je
Mirno i neizdrživo
Držim ruke na stomaku
Zaobljen
I mekan i tvrd
diše polako
Milujem ga
kao vernu životinju
hrabriju od mene
Nesviknut na nežnost
prepušta se
sporo

Boleo me je. I ja sam njega
Mnogo puta
Kad sam se otvarala
strancima
Kad me je život sam otvorio
da bi se iz mene rodio
Kad je bio gladan
I nisam imala čime da ga
nahranim
Kad sam bežala u strahove
I pila previše vina
Kad su mi želje izmicale
I sve se rušilo
Kad sam ga stezala da bude manji
I tražila da bude veći
i bolji…

Popodne je
Mirno i neizdrživo
Držim ruke na stomaku
U očima se skupljaju suze
i spuštaju kao letnja kiša
niz prozore
Kroz zamagljena okna
ne vidi se više ulica
Unutra je toplo
Počinje čas
intimne geografije

Ivana Knežević

Primitivno i matematika

Šapućem besmislena pitanja
kad nas ostave same
Najviše sebi
Sve je ovo već viđeno, ali nikad neće biti
kao tvoja ruka na mojim leđima
Dužinom prstiju meriš čija je glad kože veća
Primitivno i matematika, dragi moj
Između struka i zakrivljenog prostora kukova
leže potopljena plodna pirinčana polja
Tu su, uronjeni u mošus i monsunske kiše
muško-ženski ratovi sklapali primirja i ponovo započinjali
Večeras, oružje se baca preko ivice mog kolena
Tu leži druga ruka, krišom a naočigled svih
prstiju čvrsto zagrljenih butinama
Mogla je poći naviše, tim putem su mnogi prošli
ali nije htela
Između tvoje dve ruke ja govorim sve tiše
i treperim kao svetionik upaljen po prvi put
Ti žmuriš
Ako ova noć oko nas samo uzdahne
to će biti previše

Ivana Knežević

Nepristojna

Kao lepljiva ljuska zelenog oraha
tmurni dani su se uvukli pod nokte
nezreo sok je curio niz kosu
i jauk se zaglavio
ispod najnižeg levog rebra
Danas su me napunili glasovi koje volim
Slušala sam ih kako pričaju
smeju se, brinu i opet se smeju
Dajte mi još, tražila sam, napunite me
dok me ne zaboli ova potreba
za ljubavlju i smehom
tako nepristojna
Dali su mi sve što su imali
Lepi glasovi koji prosipaju priče
kao da ih mrve
Tople ruke su ih utrljale u obraze
Uz ružičaste jagodice stigle su i obojene misli
Sada su mi i usne jarko crvene
i ako zagrizem u voće iz činije
ostaviću tragove po platnu
Oživeće mrtva priroda, baš kao i ja
Umazaćemo se zajedno
i cele noći slikati apstraktne slike
po stvrdnutim ostacima ružnih dana
i nepokrivenim delovima tela
Večeras se usuđujem jedino
da virim kroz prste
na ovu scenu moje gladi

Ivana Knežević

Sudbina ljubavne pesme

Napiši jednu ljubavnu
prstima
po mojim leđima
Zadigni mi noćnu košulju
i izgladi kožu
Upiši se dok sam
popustljiva
Pokrij me onda
jednom svojom nedeljom
Izvuci je i rasklopi
kockastu
raširi preko reči
i pusti da se osuše
Ja ću spavati
U snu
je olujna noć
Otvaram vrata i
okrećem leđa
Vetru
Izbriši ovu ljubavnu
speri je sa moje kože
pocepaj mi košulju
i iskidaj kockastu nedelju
Odlepi reči i sakrij ih po drveću
Pokrij me onda
lišćem
i vulkanskom prašinom
Duvaj nežnim dahom
i pusti da se osuše
Ja ću se probuditi

Ivana Knežević

Nepotpuna

Evolucija
je karta u jednom pravcu
Svi putuju
Reči
pažljivo upakovane slike
strogo kontrolisana iskustva
i ja

Nisam spremna
Uvek zaboravim nešto
zbog čega bih se vratila
u Juče
Ne mogu da idem dalje
nepotpuna

Nisam dovoljno ćutala
ispod zida po kome
su hodale moje bosonoge strasti
jedne noći
kad su probudile jedna drugu
i krišom izašle kroz odškrinut prozor

Nisam dovoljno ljubila
svoje dete dok je
gladno tražilo moju krv
i zadovoljno sisajući
zaspalo
priljubljeno
tik uz moje srce

Nisam dovoljno zapamtila
pesama od kojih
sam čula da postoji
nemoguće i da se često
krije u jeftinim haljinama

Nisam dovoljno poželela
pre gašenja sveća kad
je dan prestao
da broji sate i zakašljao se usred
konverzacije sa izvesnim
poznavaocem materije

Nisam ništa stigla
dok sam trčala da kupim kartu
i nađem sebi mesto pored prozora
sa koga ću gledati svet
kako
nestaje

Ivana Knežević

Na jug

Osećam
jednog od ovih dana
Oh, sigurno jednog od ovih dana
zatrčaću se isturenog lica
sa širokim zamasima udova
i stići u široku dolinu Misisipija
u rukavac mirne pritoke ispod nagnute vrbe
Na jug
Ovde su ljudi označili jedni druge
dublje od kože
i kad stoje jedni pored drugih
belji su i crnji nego sto bi voleli
Čvrsto zakopčani pojasom tradicije
žive svoje krugove vrline i greha
U plodnim močvarama bujaju životinjske vrste
u lancu ishrane
svi se hrane jedni na drugima
Glad je univerzalna erotika života
Reprodukcija je predugo na vlasti
slobodna volja urla unutar darvinizma
Sa potomstvom dolazi svrha
Taj eluzivni gral u koji kaplju
krv i znoj svačijeg postojanja
Mr. Boogieman
maze lice bogatim blatom
Zvižde kroz zemlju duhovi prošlosti
Svi se ovde odazivaju na ime Blues
ili Jazz
Duboki glas propovednika
prolazi kroz filter zatvorenih očiju
kao jutarnja svetlost u tvrdjavi debele izolovanosti
U nepotpunom svetlu
obučen samo u glas
on budi erotske fantazije u uspavanim redovima
1 do 13
A napolju nisko lezi eho berača pamuka
U ljudskim dušama nema puno nereda
uglavnom praznine
Uz šačicu stereotipa
po individualnim karakteristikama
pada prašina
Skloniću se jednom na jug
Planeta je tu široka kao plodna žena
Skloniću se jednom na jug
jer moram nekud
Trebaće mi napuštena kuća
da se uselim u nju kao
susret dugo čekan
i započne afera sasvim nova

Ivana Knežević