Vodila je svetla vatra bitku sa svom tamnom vodom,
predvođena još buktinjom najvišom pod noćnim svodom.
Okupili su se moćni oblaci u milione
na granici netaknute vetrovite stroge zone.
I komete presecale planetama su putanje,
kao čir je krupna zvezda zarazila besom manje.
Opijena slašću, iza, gde ne vidi svemir gubav,
bez ičeg na sebi, tama sa beskrajem vodi ljubav.
Ivan Despotović
1.
Devojke su ljubav davale po starom,
samo nju je jednom ljubilo i drvo!
Ja pogledom skrenuh sred šumnoga parka
na stazu gde ruke sve kroče sa parom.
To mora da sanjam, mislio sam prvo;
a staro je deblo namignulo. Varka?
Kad ga ona stegnu, u blizini, žarom.
2.
Parovi po senci idu da se maze.
Tamo se ka nebu reke drže rukom,
a prašnjavi Mesec leži u šumarku.
I njemu se sada svi jezici plaze…
K‘o da će se ona, rečju ili zvukom,
okrenuti meni, naći me u parku,
bez reči ja odoh tiho sa te staze.
3.
Kapi prve kiše još i danas zvrče;
danima su veče krili krici ptica
a slučajnim sve se otkrilo u vrtu:
od staza do gromke dece koja trče.
Pošto odjedanput isplakah sva lica
i dočekah svuda tminu razastrtu,
završih u krilu jedne vitke smrče.
4.
Kad je stari Mesec u prazninu up‘o,
na pustoj poljani nije bilo grešno
baš ništa što voli ili ima telo:
zamerati ženi postalo je glupo
i kriviti drvo baš je bilo smešno.
A blaženstvo ljudi smešilo se, celo,
na manjkave zvezde, koje staju skupo.
5.
Te planete nisu pamtile putanju;
plaže nisu znale ukus vode gorak;
daljine su bile ćutljive i čiste…
Vruć je vetar ljubav izjavio granju,
a devojke nisu pravile taj korak.
Šapnuo je Mesec: one su sve iste!
…Na stazi u parku, punom sveta danju.
Ivan Despotović