Mi smo se suviše sretali
i suviše mimoilazili
u pokušaju da jedan drugom
u oči pogledamo.
Hvatala sam tvoju senku
kao šaku bisera prosutih u jutro,
a ti si bežao.
Vrisnula sam kao pogođena gugutka,
nikog nije bilo.
Samo je pas zarežao,
tiho i neprimetno.
A onda je i on utihnuo i
u tišini sam se gušila.
Tog jutra sam hodala metar iznad zemlje
dok se za mnom jedna ljubav rušila.
Hristina Damjanović
Budim se svakog jutra,
ustajem iz svoje kože,
prospem gde koji nemir u trku
i opet, zatvorenih očiju,
ležem u sebe.
Nervira me ta ravnoteža
između prodiranja u
i prodiranja iz.
Nespretnost koja svakog dana
obuhvata moje obličje
zaspalih čežnji.
Budim se svakog jutra
izolovana mogućnosti da
bar jednom preskočim.
Umorna iskažem iz
sopstvenog tela
i ceo dan tuđe umore
na sebi nosim,
nebo da pridržavam.
Od umora sam i satkana…
Samo na umor i mirišem…
Ali uveče, kad opet
upadnem u svoje telo,
sanjam da ću se probuditi
na tvojim rukama, spremna
da se od tuđih umora odmorim.
Ima tu razlike: spona
između pripadanja i propadanja,
tanka nit grehova, sujete,
zamišljena vrtoglavica laži
iz pogrešnih usta izrečene.
Budim se još jednom
da te poljubim
tvojim usnama,
da te pogledam
tvojim očima,
da ti još jednom
tvojim glasom
prećutim istinu.
Neka nam to bude
još jedan poslednji rastanak,
jer više ne mogu,
ne mogu da se budim
i ulazim i izlazim iz sebe.
Hristina Damjanović
Hoćeš li mi ti
opet pokazati put
kojim sam odavno krenula?
U zakržljalom sivilu neba
nisam pronašla krila
da se na njima odmorim,
nisam pronašla luku
da se u njoj skrasim,
nisam čak pronašla ni stvarnost
da se od snova otreznim.
Hoćeš li mi ti
još jednom pokazati pravac
da ne zalutam u bunilu?
Jer, dok se budem zbunjeno okretala
zavrteće mi se u glavi,
i gore će da postane dole,
i dole će da postane gore,
i prerašću u mutnu pesmu
što se gubi niz drum.
Hristina Damjanović