/Još jedan san, uz kafu i uz “Reku”, u Zemunu/
Sanjala sam
kako moja stopala
obuvena u
lakovane crvene cipele
s pređicom
i visokom potpeticom
tvojom baštom koračaju.
Kad odjednom,
ni sad me ne čudi
što me ni tad ne začudi,
nešto me natera
da se pognem
do mlade trave
i da je grudima razgrnem.
Sanjala sam
kako sam porinula
na jezik ljudski,
mesnat, palacav,
upreten među vlatima
i crveno-crnim bubama strvinarima
iščaurenim pod mojim noktima.
I od tada
ne prestajem da se pitam
ni kada ne pitam:
šta bi bilo na kraju jezika,
na kraju svih govora i mog imena
da sam se tada
da ga iščupam usudila.
Da sam se, barem, probudila.
Gordana Vlajić
/Uz kafu iz “Grineta”, u kolima, u javnoj garaži
pored Češke ambasade, Beograd/
– Kad god pomisliš
kako Ti dolazim,
znaj da je to nemoguće.
Zar ne umeš da utreš put
posut laticama tvoje bele ruže?
I da probaš sokove mojih rana
koje sama ližem
probijajući se
ka tebi,
kroz strahove i trnje.
Zar ne umeš da nađeš sklonište
za tvoje posuđe od skupocenog porcelana?
Da se usudiš da okusiš kožu od gline i blata
u koje se sama kaljam
ne očekujući
da neko ume
pod muljem da svira
na strunama od zlata.
– Kad god pomisliš
kako odlazim,
znaj da je to nemoguće.
Gordana Vlajić
/Odlična kafa i lepo veče u tašmajdanskom
restoranu “Sv. Luka”, Beograd/
Ja bih neki miran sto, da sačekam.
Možda naiđe neko.
– Dobro veče, gospo, evo izvolite za mnom,
moliću lepo.
Kafu. Sa što više mleka. Kiselu vodu bez leda sa
limunom.
Je l’ izvoljevam? Izvinite…
– Taman posla. Biće mi zadovoljstvo uslužiti vas.
Hala vam mnogo, a sada mi treba malo tišine.
– Učinićemo sve što je do nas. Uživajte. Nemojte
ništa da vas brine.
Gospodine, mogu li sada da platim?
– Da vidimo… imali ste čašu mlade jeseni i šolju
crnog neba bez zvezda.
I koliko je to?
– Tačno petnaest uzdaha.
Hoće li biti problem da svratim sutra? Sad neću
imati dosta. Evo, prebrojte sami.
– Nikakav problem, moja gospo. Zar da ne
verujem takvoj dami!?
Oh, oprostite što vas ne ostavljam na miru, ali
zaboravih tašnu, a u njoj nosim miris lipe bez
kojeg ne mogu da zaspim. Znate, on ga je nosio u
šeširu…
– Izvolite vaša sećanja. Vi ste srećna žena. Kad
biste samo znali kol’ko njih ništa ne zaboravi, jer
uspomena nema.
Gordana Vlajić
/Niko nije došao uprkos dogovoru. ”Luda kuća”,
Beograd/
Toga se oktobarskog četvrtka
Četiri puta leto
Smenjivalo sa
Jeseni
I tri puta
Noć sa Danom.
I normalno je bilo očekivati
Da će se nešto dogoditi.
Bio je već veoma blizu
Početak od petka
Kada je odlučila
Da ustane
(nije zapalila cigaretu, nije se setila
ni da ih ponese).
Nije palila svetlo.
Samo je mekane
Svetlozelene
Od veštačke svile papuče
Zamenila
Poludubokim, ravnim,
Teget
Antilopskim cipelama.
I u njima
Najudobnijima
Jednostavo – otišla.
Ne poljubivši
Dve usnule mirišljave glavice.
Ne pogledavši na njegovu stranu.
U petak je
Zakoračila potpuno nova
Odlučna
I sama.
Disala je duboko.
U reku.
Uopšte ne mareći za
Subotu.
Gordana Vlajić
/Moka s cimetom, tople oktobarske večeri u
“Grinetu”/
Da te nisam video
pod kestenom
sklonjenu od ljudi i kiše,
o njega oslonjenu,
ja ne bih zaplakao.
Da se nisam zaplakao
ja bih ti i noćas
šakama lice pokrivao,
poljupcima telo umivao,
u svoju te žudnju sakrivao.
Da te nisam u žudnju sakrivao,
ne bih svoja očekivanja
pred tvoja stopala ispovraćao,
ne bih se opet, i opet, i opet,
pred tebe u gnevu vraćao.
Zato se ljutim na sebe.
Što sam staze skraćivao,
što sam vetru pravac promenio,
što sam u ulicu kestenova skrenuo.
Eh, da te nisam video…
Gordana Vlajić
/”Il ponte di Rialto”, ledena neskafa i vruće podne
u Veneciji/
Maštala sam ti kožu
po ulicama i krovovima.
Po podovima i tavanima,
u morima i kanalima,
po šumama i livadama,
po oranicama i proplancima.
Tražila sam te pod prstima,
opipavala dlanovima.
Milovala sam pliš,
doticala kadifu,
gužvala smilje,
grebala koprivu.
I priznajem.
Lizala, grizla i sisala
metalne alke
kočoperno obešene
o lavlje čeljusti.
Ah, samo puki ukrasi
na krilima
algama zarasle
dotrajale
modrozelene kapije.
Pamtim i vreme
kada sam povazdan
goluba uz sebe privijala.
Pa posle i u druge ptice ridala.
Stiskala grudi,
uz perje ječala.
Ali te nisam nalazila.
U smiraj tog vrelog dana
sela sam umorna i zauvek sama
na stepenište crkve
Santa Maria de la Sallute.
Da još jednom pokušam da te vidim
u akvarelu vode i neba,
u mirisima svetla i mraka.
Leđima oslonjena o teška vrata
spustih golo stopalo
na kamen.
Tako jednostavno vreo
i tako prosto gladak.
I konačno.
Konačno sam te osetila.
Gordana Vlajić
/Popodnevna kafa na splavu “Hrabro srce”,
Novi Beograd/
Sanjala sam
kako nije ono što jeste.
Kako nisam
ono što jesam.
Kako nisi
ono što jesi.
Kako nema
onog što ima.
I probudila sam se
uplašena.
Želim da jesmo
ono što nismo.
Bežim
u našu sobu
bez prozora i vrata.
Sa zavesama od mraka.
Sa zidovima
od znoja i strepnje
i patosom
od šapata i daha.
Gordana Vlajić