Sedimo na klupi izmeštenoj na stranicama karuca, zureći u azbuku prirode.
Konji nas odvlače topotom kopita. Kao u transu, vreme prolazi sporo u želji da ne prodje, najzad kasaju konji. Sitni sati dremaju ugodno, ravnicama se približavaju.
Čeka nas čučeći sladji zalogaj od ukusa oskoruše, pod svodom.
Gasimo vreme uzimajući kuckanje krupnih časova.
Danijela Glišić
Končana tišina uvlačila se
u pukotine po plafonu.
Nemi zvuci i smetovi ćutanja
postajali su prijatniji od najlepše arije.
Čovek koji je sedeo ispod pukotina
tresao je cigaretu u naprsloj pepeljari.
Uzalud se trudio da se sabere
sa skupocenim mislima.
Pokreti mu odavaše nesigurnost.
Žedna tišina, za kojom je žudeo,
kašljala je.
Tako je i umro-
zakašljao se i nestao.
Danijela Glišić