Ne dade mi Bog
dovoljno dara
da napišem
šta mislim
dok te gledam
dok te sanjam
po telu
dok ti prstima
šaram
on me vara
i kaže: Piši
dosta je i to
A šta bih
sve mogao
uvio bih te
u stihove
kao džem u palačinku
al džabe
Džabe ga preklinjem
kunem i molim
ne vredi
Zamuckujem
po papiru
unjkam i vrskam
lomim srce olovke
kao ti
što moje lomiš
pa ležem kraj tebe
golog tela
i gole duše
i ne umem
da ti kažem
čak ni to
da te volim
Branislav Bane Dimitrijević
Ne pamtim više kao nekada
izgleda starim
mada ni kao mlađi
nisam činio čuda
Zaboravljam rođendane
i druge važne datume
a od svih najčešće
zaboravim njen
Ali pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Mekše od svile
majke mi mile
njene grudi su bile
Kao mačeta dva
sa mojim rukama
su se mazile
Mekše od svile
stvarno su bile
Ma majke mi mile
kao maline
su se topile
u ustima
I neka kaže ko šta hoće
mogu da svarim
samo u srce ranjeno
nek mi ne dira
Zaboravljam razne stvari
ali još mlatim po gitari
i pamtim stihove
što sam joj nekad davno pisao
I pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Branislav Bane Dimitrijević
Kazujem ovo
dok sam pri čistoj svesti
i zdravoj pameti
da se razdeli
kako je pravo
da svakom bude milo
onako kako
dole piše:
Starijem sinu
ostavljam noge
kad toliko voli
loptu da rita
Mlađem dajem ruke
on jedini veruje
da bi od njih
bilo neke fajde
Glavu ajde
neka uzme ko hoće
njoj su se jedino
radovali žileti
tebi ženo
ostavljam srce
samo je tvoje
uvek i bilo
Od ostatka
neka se napravi
pašteta za pse
i to bi bilo sve
Nema više
Branislav Bane Dimitrijević
Šta nam treba u životu
Kišobran i šibica
I malo sreće
I eto to je sve
Od kiše sam te sklonio
I cigaretu zapalio
I od tada
Ti si život moj
Sad šetamo svakog dana
Uz sunce vetar i kišu
I držimo se za ruke
Iz daleka se sećamo samo
Vremena kad nismo znali
Da nam treba u životu
Kišobran i šibica
I malo sreće
I eto to je sve
Branislav Bane Dimitrijević
Gospođo draga
sa Lenjinovog bulevara,
šaljem Vam ovu pesmu
umesto pisma
da vas nađe u zdravlju
i u sreći
I šta još više reći?
Evo i ja sam dobro,
gospođo moja
iz ulice mrtvog revolucionara
i još sam onako isto
veselo blesav
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
na kojoj smo se sretali
toga leta svakoga dana
oko devet
I kako ste nosili svoje grudi
između pijačnih tezgi
dok sam ja kupovao jabuke
jer su zdrave
jer se od njih raste
i jer se mogu koristiti
umesto zubne paste
A u Vas su zurili
musavi pijačari
i vikali:
Sir iz Svrljiga, sir iz Svrljiga!
O Bože, i mladi i stari,
i ja među njima
šta da se krije
gledao sam Vas preko jabuka
kako hodate
kao po modnoj pisti
i pritom Vas baš briga
što svi razmišljaju samo o Vama
o Vašoj bisti
to jest o sisama
Ajmo kese, ajmo kese
dva dinara veće dinar manje!
vikala je brkata ciganka
kad Vam uhvatih pogled
kao slučajno
dok ste kupovali baklavske kore
one najtanje
i poslah Vam poruku kroz vazduh
kao iz najžešćih
ljubavnih pisama
al Vi gledaste kao kroz mene
I sutra lutah kao duh
između krompira i crnog luka
dođoste tek oko pola deset
I opet pogled i osmeh kao
ali tad nisam znao
a ne znam ni sada
da l beše upućen meni
il ženi s prvim šljivama
više zelenim nego plavim
al ipak reših da Vam se javim
ali tek sutra
jer imo sam stvarno još
svašta da kupim
a moro sam ipak i hrabrost da skupim
I sutra dođoh ranije
sad kao Vi da čekaste mene
i kupovaste neku jafu
narandže iz Izraela
Dobar dan rekoh
jesu li čvrste?
upitah smerno dok pipkah voćke
ko da su bile grudi Vaše
Baš mi je drago da sam Vas srela
i tu se ja zbunih
i od muke Vas pozvah na kafu
Ja kod Vas? Da li bih smela?
Ja pocrveneh kao rak,
i rekoh Izvinite ako…
O kako se on zbuni lako
rekoste Vi
Pa popićemo, zašto da ne?
Budimo prijatelji!
I krenusmo tako
pričajući o koječemu
dok su usput tandrkale jabuke i krompiri
a ja nikako nisam mogao
da se smirim,
i pravo da Vam kažem
šta sam Vam sve mislio
na onim stepenicama
evo i sad mi se koža ježi
čim se setim
i zacrvene mi se uši
Oho! rekoste Vi čim smo ušli
Mladi napaljenko
dok sam ja navaljivao na Vas
kao tenkom
kao da sam krenuo
da osvajam Jerusalim
Nije da se žalim
rekoste Vi naprotiv
ali mogli bi to ipak i sa malo manje žara
Haljina je naime
počela da mi se para
a u nečem moram i kući da se vratim
Zbunih se na to stadoh i pocrveneh
Ali ne sasvim za Boga miloga
rekoste smerno dok ste se svukli u tren oka
ko Bili Kid pištolje što je vuko
Nikada žene neću da shvatim
u sebi sam kuko
a zbilja
nikad brže nisam ušao
u samu srž problema
koji nestade kao rukom
a zatim…
o Bože,
sretasmo se toga leta
na onoj pijaci
na pola Bulevara svakoga dana
oko devet
Neću da budem prost
i svašta da pišem
ozbiljni smo ljudi
Evo meni već sinovi ko iz vode rastu,
a Vi verovatno
šetate unučiće po Čairu
Uglavnom ja sam dobro
što i Vama želim
I zdravlje me još služi
samo što izgledam starije
ali sam još onako isto
veselo blesav
i istim se glupostima veselim
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
i verujte
verujte zbilja
evo prvi put sad dok Vam pišem
setih se i onog dana
kad ste rekli da je šteta
da Vam muž nešto sumnja
i da se ne smemo viđati više
Branislav Bane Dimitrijević
Kada me pitaju
Da pričam nešto
O sebi
Ko je u stvari Bane
I šta voli
Ja se ukipim kao kip
Na mestu stanem jer znam
Šta god da kažem
Ispadne da lažem
I da se pravim važan
Oprostite molim
Ja prosto volim
Kad me vole
I mrzim da me mrze
Naskroz se smrznem
Na kritike
A od sreće mi
Dabome
Čisto poteku bale
Kad me
Neumereno hvale
I šta ima
Loše u tome
Svi su bre ljudi
Takvi uglavnom
Samo što mene
Nije sramota
Da to kažem i javno
Branislav Bane Dimitrijević
Kad umrem
gospode Bože
molim te nemoj
da bude zima
Znaš kako strašno
duva na grobljima
probija ispod kože
kroz kosti seče
šta sam se puta
smrzo na njima
Ni pop ne može
da peva kako treba
Daj
ako mogu da biram
nek bude to
u kasno proleće
kad vetar
lagano pirka
tek da otera
oblake s neba
ili da pomiluje cveće
i da zašumi vres
da svima lepo bude
I orkestar
da poželi da svira
nešto veselo
i svi da se uhvate
u ples
Kad umrem
gospode moj
kad mi dođe vreme
daj
da se ne gnjavimo mnogo
Nek bude sve
iz jednog cuga
kao kad nogom
konzervu skloniš s puta
Nemoj da me rastežeš
kao makarone
niko ne voli
lečenja duga
Daj ako može
da svršimo s tim
za pet minuta
Daj mi da jednom
bar na kraju
budem gospodin
kad sam već
celog života
bio sluga
Pa svi da kažu
jebi ga
gde baš on
A još do juče
i nek se rasplače poneko
ako baš mora
ali čim me
zatrpaju glinom
nek obrišu suze
i nek ih bude
baš briga
što da se ljudi
zbog mene muče
I molim te
samo još nešto
da ne bi zabune bilo
Kad kažeš
da mi je došlo vreme
poći ću mirno
od svoje volje
milom
Nemoj da šalješ
ratove
poplave
glad
i bombardere
Nisam ja baš toliko
ni važan
ni prkosan
Ja sam običan pesnik
što laže decu
da je rudar
i srce mi je
slaba tačka
Pošalji zato s neba
za mene
jedan običan
srčani udar
biće za sve tako
najbolje
Evo razmisli
ti si na nebu
ti si Bog
i trebalo bi
za toliko
da si mudar
Branislav Bane Dimitrijević
Daj mi bar jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem
da liznem staklo glatko
gde su ga ljubile usne tvoje
Pa kada padne noć
kad se smrkne
da sanjam da te ljubim
Da te ljubim slatko
da mi u san dođu
najlepše boje
i da umrem
al da me streljaju oči tvoje
kao trnjine
Da crknem kao kuče
ne bi mi žao bilo
da si mi dala juče
da si mi dala tek jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem
Branislav Bane Dimitrijević