Tag: Bojan Marjanović

Nisam neka muškarčina
da jebem svaku koju poželim,
ali imam svoje trenutke.

Nisam neki navijač,
ne idem na stadion i ne pamtim imena sportista,
ali volim kada Partizan pobedi Zvezdu.

Nisam neki panker,
nikada ne bih pljunuo nekoga u lice,
ali bih protestovao pevajući The Clash iz sveg srca.

Nisam neki elitista,
ne padam na kvazi-hermetičnu poeziju,
ali ne bih da me samelje svakodnevica ili RTS.

Nisam član nijedne stranačke omladine,
ne volim seminare o važnosti evro-atlantskih integracija,
ali mi je drag moj izmaštani Nju Jork.

Nisam stalni konzument alkohola,
ali volim da cirkam pivo i slusam Brejkerse u zadimljenom klubu,
to je jedan jako drag stereotip.

Nisam preterano romantičan,
ali volim svoju devojku,
i volim sebe kad sam pored nje.

Potpuno normalan i prosečan tip.
Delujem čak i dosadno.
A opet, imam toliko da kažem.

Zato pišem.

Bojan Marjanović

Severina je jako lepa.
Božanski se osmehuje
dok tananim nožicama
hoda binom.
Svaka od njenih sedamnaest
kreacija je izgledala fantastično,
a Brega je samo začinio
koncert svojom pojavom,
taj stari lisac.
Petnaest hiljada devojčica
je razmazalo svoju jeftinu šminku plačući
i jedva uspevši u naletu emocija
da izusti kroz usne da
muškarcu treba samo kurva.
Petnaest hiljada devojčica je
mahalo svojim salom
i sudaralo se debelim guzicama
uz zvuke Breginih trubača.
Koncert se završio,
a zamrznuta slika osmehnute Severine
je stajala na mom TV ekranu.
Ta savršena žena,
pokupila je sve najbolje,
od anđela i porno-zvezde,
udara mi čežnju
dok jedem sendvič sa šunkom
i ne izgledam baš najbolje.

Ispod mog prozora
kisne starac.
On večeras
izgleda kao govno.

Nemoguće je u kontenjeru
naći i sendvič sa šunkom,
a kamoli pržene pirane,
kavijar i francusko vino iz bekstejdža.

Bojan Marjanović

Uvek imaju neki duhovi prošlosti
da te vuku ze rep.
Misliš da si konačno sredio život,
da sve ide svojim tokom,
sediš u kafani sa devojkom
koja ti se zaista sviđa
i do koje ti je zaista stalo
i onda najednom na vrata uđe
neka riba što ti je pušila kurac.

Da li se to stvarno desilo
ili si ti samo nekad maštao o tome,
manje je bitno.

Nezgodno je ako uđe neka
koju si voleo
ili si bar mislio da je voliš.

Ne zato što ti se bude neka
stara osećanja
ili bilo šta poput toga.

Osetiš se nesavršenim.

Nadam se da se i ti,
draga, nekad tako osetiš.
Koliko god ti i ja bili savršen par.

Bojan Marjanović

Frenk Zapa je rekao
da ko želi obrazovanje,
učlani se u biblioteku,
a ko želi seks,
odlazi na fakultet.

E, moj Zapa,
da smo bar taj seks
dobili.

Bojan Marjanović

Kratko traje.
Kao trenutak kada opereš zube,
ispereš usta,
podigneš glavu ,
pogledaš svoje neobrijano lice ,
tužne oči ,
i shvatiš,
u potpunoj tišini kupatila,
u pet ujutru,
da bi trebalo nešto da promeniš u životu.

Ili , onaj trenutak,
kada se izgubiš u rečima
najbolje prijateljice
i shvatiš da bi želeo da joj ljubiš stopala
umesto što upoznaješ njenog novog dečka,
ali i taj trenutak kratko traje.

Ovi momenti hiper iskrenosti
nažalost,
kratko traju i bivaju
zatrpani
zvonjavom budilnika,
kupovinom hleba,
sociologijom Maksa Vebera,
novim Tarantinovim filmom,
kafom sa slatkom koleginicom,
telefonskim razgovorom sa roditeljima,
Lu Ridom,
pranjem sudova
i ostalim ritualima svakodnevice
koji ,kad se zavrte,
dobijaju sivkastu boju
i oblikuju krug koji se zove moj život,
čiju koncepciju trenuci iskrenosti
poprilično narušavaju.

Bojan Marjanović

Autobus kreće
od Vukovog spomenika.
U njega je tiho
ušetala jedna
sredovečna gospođa.
U ruci je stezala ceger,
u cegeru zelena salata,
novine, cigarete,
mleveno meso,
nova Gloria
i dva hleba.

Kupila je sve ono
što će joj pomoći
da današnje popodne
ne provede u razmišljanju
zašto joj ćerka izlazi sa
deset godina starijim tipom
koji je prilično bezobrazno zurio u nju,
njenu majku,
kada ih je jednom srela
na ulici.

Gloria i uređenje stana
Nataše Bekvalac
pomoćiće da danas
ne razmišlja o tome
zašto joj je sin uhapšen
zbog posedovanja marihuane.

Pomoćiće joj intervju
sa Ivanom Bosiljčićem
da ne misli zašto njen muž
sa više strasti gleda Čelsi
nego nju.

Krst joj se nalazi tek malo
iznad oznojenih sisa,
on će joj pomoći ne samo da zaboravi,
nego da život čak i ima smisla.

Pored nje u busu
stoji jedan muškarac.
Epski model života
njemu omogućuje
zaborav sa lakšom kesom.
Gospođa je morala da nosi
povrće, meso, cigarete, hleb, novine.
Muškarcu je dovoljna samo
flaša vinjaka.

Bojan Marjanović

Mala kazaljka juriša ka broju tri.
Izvršio sam udar na frižider.
U sobi se čuje cviljenje Majlsove trube.
Krevet se smestio ispod mojih leđa,
a knjiga razbaškarila u rukama.

U mislima mi
desetine ženskih
plavookih muza,
duhovitih opaski koje silaze
sa nakarminisanih usana,
zavodljivih štikli koje imaju
starlete na sebi
i
jedna što je ostala da me čeka
na železničkoj stanici.

U mislima mi
tone i tone
časti, dobrote i ponosa
koji su neravnomerno raspoređeni
u sve te nepoznate i daleke ljude
i
banda namćora
sa kojima pijem belo vino
i delim vazduh.

U mislima mi
sva ta prašina
i sav sjaj specijalnih izdanja
ponosa svetskih biblioteka,
kinoteka i muzičkih prodavnica
i
ti poneki naslovi
koji su promenili
moj sat,
dan, period,
život.

Tanka, razvučena linija
između ušiju
koja obavija moje
neobrijano i zgužvano lice
govori da je nesavršenstvo
najveća lepota koju imam.

Lepota zbog koje mi nije žao
što nikada nisam imao krila.

Bojan Marjanović

Za sve zapaljene kuće,
za svu decu pretučenu u školskim dvorištima,
za svaki kompleks male devojčice kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje,
za sve otete klikere i sličice,
za svaki metak u glavi,
za svaku neisplaćenu platu,
za svakog đaka-pešaka,
za svaku silovanu devojku,
za svakog odžeparenog u tramvaju,
za svakoga ko je primoran da džepari,
za svakog ubogog prosjaka,
za svakoga koga su zajebali lažni prosjaci,
za sve nesposobne ministre u vladi,
za svaki pendrek koji je završio među nečijim nogama,
za svaku baklju koja je završila u nečijim ustima,
za sve knjige koje se bacaju kada neuki direktori škola raspremaju iste,
za svu decu čiji su mozgovi silovani u tim školama,
kriv sam ja.
Kriva je moja devojka.
Krivi su moji prijatelji.
Krivi su moji roditelji.
Krivi su moji profesori,
moji poznanici,
bakica što kupuje hleb i stoji iza mene u redu,
dobroćudni prodavac stripova na Trgu Nikole Pašića,
senilni komšija koji sedi na terasi po ceo dan,
svi ljudi koje još ne poznajem
i svi oni koje nikad neću
upoznati,
svi su krivi
što se svakim danom povećava
masovna grobnica
nepravdi koje smo prećutali.

Bojan Marjanović

Kad se najmanje nadaš

Nervozni vlasnik
prodavnice brze hrane.
Mamurluk posle Prvog maja
i ekonomska kriza,
penju mu se na vrh
strpljenja.
Ipak,
lepo nas je uslužio.
Ja sam nešto trabunjao sa njim,
a ti si
blistavim zubima
žvakala kalorijsku bombu,
dok su naša odela postajala
malo popunjenija.
To nas je činilo još privlačnijim
jedno drugom,
jer iako sanjamo na
njujorkškim avenijama i londonskim mostovima,
ti i ja smo deca sa Balkana,
bekstejdža zapada i predvorja istoka,
jednom od retkih mesta gde se može sresti
da
seksipil starog Holivuda i britansko aristokratsko držanje
jedu visokokalorični, nezdravi obrok
koji mi začepi dovod krvi u mozak
i učini da na sred „fast fuda“
poludim
i dobijem želju da vodimo ljubav
ako ne do kraja sveta,
ono barem do kraja smene
vlasnika koji udubljen u račune,
verovatno ništa ne bi primetio.

Bojan Marjanović