Tag: Anjička Balaž

1.kao zrno peska
u pustinji
sanjam o zalasku sunca
rashladiti se

svlačim spaljenu kožu
i oblačim noćni pancir

kopam rupu
u nadi
da ću naći kap vode

na kolenima
čekam zoru

suzom platiću noć

2.preskočiću pustinju
u nadi
da ću pronaći
svoje zrno peska

sa prstom na čelu
razmišljam
o visini svog skoka
a (ne)osećam pesak
pesak peščanog sata

(neću)ostati zatvorenik
u sopstvenoj pustinji

3.prospi pesak sa dlana
razmisli
koliko duša
treba uprti laktom

koliko njih
ne treba između prstiju
skotrljati
naglavačke

i ti si zrno peska
u tuđem dlanu

4.podigni pogled
ideš pravcem
ka živom pesku

progutaće te

izgubićeš i to zrno
o kojem nemariš – drugo nemaš

5.posegni
mojim dlanom
u pesak

ne osećam vrelinu
ruke su davno otupele

samo još nokti
grebu
iznad provalije
zakopaće tvoju

6.živeti kao zrno peska
u peščanom satu
čekaš na tuđe ruke
da okrenu pravac

kroz stakleni zid
gledati sunce

greje

plašiti se prihodu noći

ne videti
iznad sopstvene provalije

Anjička Balaž

Kratak mi je dan.
Nemam dovoljno vremena
da svoje misli pretočim u reči.
Stranice već žute
a ja sam još uvek na početku.
Kada bi podne prevarilo sumrak,
makar na tren!
Možda bi i reči sročila u stih!?
Kamen staloženosti se mrvi,
a nestrpljivost uzima maha!
Da si barem ovde,
da me zapljusneš svojom aurom!
Bez tebe sam pesnik bez pesme,
slikar bez slike,
pijanista bez klavira.
Dođi! Pojavi se!
Dodirni koju dirku
i povedi note!
Nemoj dozvoliti da postanem
član mrtvih pesnika.

Anjička Balaž

Namigni mi,
daj mi razlog da te čekam.
Pošalji mi jedan šapat po vetru
i biće mi dovoljno da znam.

Zazviždi ispod mog prozora
dok prolaziš usput.
Znaću da si to ti
jer i po koraku te znam.

Stavi belu maramicu
u džep ispod revera.
Prepoznaću te među stotinu duša.
Daj mi samo jedan osmeh
i biće mi dovoljno da znam.

Anjička Balaž

Pomalo prkosna, izazivam život.
Svojim ogrtačem crvene ruže
mašem sa visina,
ne hajeći na tuđe prekore.
Idem svojim putem, uzdignute glave,
ponosito, očekujući neočekivano.
Dosledna svojim ciljevima
rečima sečem svo trnje oko sebe.
Koracima nečujnim preskačem more
kojem mi duša pripada.
Pravednim srcem mrsim konce nepozvanima
a osmehom krasim pozvane.
Sa dva anđela opkoljena
pišem svoju priču.
U noć zaljubljena
molim zoru da zakasni još malo.
Sanjam zimski san i leto što dolazi.
Bosonoga u pesku ostavljam godine
a plima briše svaki trag.
Na mom satu vreme staje
i ne dopušta mu da me slomi.

Anjička Balaž

Gledam u trotoar.
Tako me na nešto podseća..
Na šta?
Tako mi je poznata ta istrošenost,
hrapavost, izrezbarenost..

Setila sam se!
To je moje lice.
Istrošeno od pogleda,
hrapavo od grubih dodira.
Pege kao tačke
otkrivaju moje godove.
Ako ih pažljivo prebrojiš
znaćeš broj mog križa.
Izrezbareno borama,
lice mi stvara čudan vitraž.
Ponekad je tako nejasan!

Podižem pogled, jer
ne mogu više gledati taj prizor!
Suviše je lično a i plašim se
da ću pronaći još koju podudarnost
dok točkovi i dalje nemilosrdno
brazdaju asfalt!

Anjička Balaž

Rukama isprljanih realnošću
od gline pravim sebi novo lice.
Staro je, nekako, otupelo.
Poprimilo je obličje gubitnika.
Odričem ga se!
Ne poznajem više te oči
– stalno umorne, beživotne;
ne poznajem više te ruke
–    teške, olovne, trapave.
Ne prepoznajem više taj hod
–    trom, usporen, neodređen.

Na scenu stupam nova ja.
Suprotnost od originala.
Molim, uperite reflektore ka meni!
Stojim iza svake svoje reči,
hrabro braneći svoje stavove.
Bez milosti,
bez pardona.

Anjička Balaž

Olujni duh starosti kovitla zemljom
stružući koru drveta.
Cepa je pregibima
stavljajući mladost u prve redove.
A ona, nežna i mekana,
pršti pod njenom gramzivošću.

Pohlepna i ohola,
na svakom licu ostavlja svoj potpis,
diveći se svojim inicijalima.
Ne bira žrtve,
već ih redom skuplja
sa svojim sledbenicima.
Rane što bride,
usne što mole,
glas što ječi.
Sve su to njene odane sluge,
koje nam stežu omču oko vrata!
Svakim našim korakom
njih je sve više.
Zatvaraju obruč i postavljaju zamke
u koje, na kraju, ipak kročiš.
Pre ili kasnije…

Anjička Balaž

Znaš,
i kafa ima gorak ukus
kada se pije sama.
Čak ni prelistavanje jutarnjih novina
nije više interesantno.
Ponovo nervozno grickam usne,
ponovo prstima nemilosrdno vrtim kosu.

Ne izlazim mnogo.
Više mi prija kućni vazduh
koji je već primio miris ustaljenosti.

Znaš,
ima to i dobrih strana.
Svoju prazninu pokušavam zameniti
novim hobijem – pisanjem.
Dao si mi inspiraciju.
Iako je depresivna – ne mari!

Ko zna,
možda nekad na policama knjižare
naletiš na moju knjigu.
Ako je nađeš slobodno reci
da si me poznavao i
ponosi se mojim stihovima,
jer si zaslužan za to.
Ko zna, možda ti i zahvalim jednog dana.
Ko zna…

Anjička Balaž