Zbog uskraćenog trajanja,
sada mi je skinuta koža zadebljala,
sa obraza i dlanova.
Žele da ne osećam,
a ja već i sama znam
da nisam čovek,
sad sam samo pojava.
Sastrugala sam uvredama
sve ono
što osećam i znam.
Poništila sam titraj Bogova u sebi,
još samo da hrabro poklopim dan.
Jer dan mi traje duže no obično,
i sa kraćim menama dobra no zla.
Topim se, pljujem po sopstvenim
svecima,
zbog golog sna
ubijam sopsveno ja.
Angelina Radulović – Linga
Ne polivaj laku moju i lahornu,
od srdžbe umornu čistotu,
vodom sa izvora,
koji si sramnom namerom otrovao.
Ne misli o meni!
Budala, uvek sam bila.
Cedila uzdahe,
ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,
u pogrešnom smeru,
Nespokoja.
Kad bih mogla slagati,
naučila bih mesec
Da samo do pola ophodi
Da te ni slaba,
hladna svetlost stenja ne ogreje
Više
Nikada.
Da se skameniš i obeliš
Ubogo moleći.
Da imaš sve eone da promisliš
Zašto si me zavoleo?
I na početku prestao da se trudiš.
Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio
u različite vilajete vode.
Ja ću u brlogu svom skapavati
pevajući,
a tebi je dovoljno, dragi,
što lagano umireš u meni.
Angelina Radulović
Uzalud se trudim da zaplačem,
kako da izmislim suze,
i operem krvave ruke.
Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno, drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju,
i dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
oni nemaju hrabrosti
da po mojim merilima žive.
I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata, a ni sami nemaju slobode.
Ja iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci
u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.
Angelina Radulović
Sad te se ne sećam.
Tek izmaglica
nad mojom glavom
ili tihi lepet krila
leptira,
dašak dodira
žene koje odavno
nema.
Pola života ja ginem sama
kroz vilajete
i nadam se da me ta topla
majčinska ruka
doletela iz noći
kad se ne stigosmo oprostiti
i dalje pažljivo vodi.
Kroz sve moje poraze
i budalaštine
i bdije
i sniva.
Da mi je makar
koja suza
da kapne vruća na mermer
koji nad tobom nemo stoji
Da optoči nasmejanu sliku
uokvirenu čemerom
Čini mi se
lakše bi mi bilo.
Od zebnje hoću li imati plača
jedino me više tišti i cepa
što ti se lika ne sećam.
Angelina Radulović
Pssst! Ćuti!
Ne daj da odzvanjanje
praznikavih reči
zveketom naruši
tek rođenu,
savršenu tišinu.
Pređi
Preko moga tela,
mojih uspona i padova.
Ćutke.
Poljubi mi
radosne zenice,
što ne mogu
da te se nagledaju.
Uđi
u moje zatomljene odaje,
na prstima.
Poljubi mi
nečujno, pola duše.
Zaboravi ključeve,
lozinke
teške reči,
bežanje od sebe.
Ureži se
u mene, silno,
manirom ratnika krstaša,
hajduka iz šume,
vojnika na odsustvu,
mornara koji prvi put plovi.
Spusti se
kraj mene i samo ćuti.
Dođi do daha,
pa mi šapni
Da li nam je ovo trebalo?
Angelina Radulović
Probudim se u osvit svetova
kad kamenje i stenje
još vrelo prži i zove.
Gledam iskon kako raste
u svoj lepoti, zemlju
kako plače dok se porada
i znam da ću uskoro stvoriti reč.
Biće na početku, nerastrgana još.
i od tad kao krilom leteće mi duša,
do zaborava i nazad.
Pišem svaki suton i gospodarim svim
zlom.
kao i dobrim, uostalom,
kao rukom desnom i levom.
Ko meni dade da propisujem koračaje svih ljudi
plašeći ih da ne počine
neverstvo prema sebi?
I da li je u divljaka divlja i nada?
Kako da ljubavlju sazidam san
pre nego što ovde osvanem?
Dok se hladi vidik oko mene
i zamrzava,
ja rastem i postojim
da bi me imalo za sve koji će
nekada taj isti vidik ugledati.
Angelina Radulović
Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama,
tražićeš kompas, utiraćeš put
Plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.
Tražićeš Boga,
kog si davno ostavio,
u nekom budžaku, da izdahne,
poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen u oblaku saznanja
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost u tvom životu
je nada, koja ti evo, naočigled umire.
Trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja.
Iščekivanje Velikog suda.
Gledaćeš, ti povlašćeni grehom,
upiraćeš prstom na njega
i ne sluteći kako si već
naučio da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra, a čovek sveteći se
postaje nedostojan da bude Bog.
Umiraćeš misleći da si sam hram,
da sve što dotakneš postaje
nekome svetinja, nekome grob.
Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.
Kad iščešrkaš u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje da te plaši strah
naučiš da naričeš i voliš u isti mah.
naći ćeš ga, jer nije čovek i jači je od svakoga od nas.
Angelina Radulović
Polako se krećeš, sa rukama prignečenim nebom
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka
na putu punom teških slika
tvog razbudjenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki, savršeni mlaz
priznanja što bi krenuo niz tebe.
Morao bi da staneš, čak i pre
nego što te moje proklete misli
zalede na mestu.
Povedi sa sobom kad kreneš
molim te,
ovu gomilu jezičara, praznih glava
trebaće ti dole,
pogane, ko i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš
ali znam,
pre ili kasnije staćeš na
ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.
Angelina Radulović
Drhteći se stežem, udaram
bežim bezglavo
natrčim na zid.
Gore-dole, jurcam,
zovem
Boga nema!
niotkuda spasa, ni prozora čak.
Dole tvrdo,
Gore visoko, i previše.
Trčim, opet srećem zid.
Vazduh se rastaka u plašljive reči
gubim ga…
Zid, opet.
Ne da mi da dišem.
Letim, nestajem
jedan, dva, tri, četiri, zida
Plafon.
Kutija.
Dole, tvrda zemlja, prah.
posustajem, spremam se,
odustajem.
Opet zid.
Jure me izgubljeni moralni obziri,
sude mi.
A da li sam ljudožder
ako pojedem sopstvene snove
medju jedan, dva, tri, četiri zida?
Angelina Radulović