Ona kaže

Ona kaže…
da su zgrade previsoke,
da leptiri umru od ljubavi
jer se zaljube u svoja krila.

Ona kaže…
da su igre na sreću nameštene,
da je Kiš bio jedan običan plagijator
i da se ona uopšte ne nervira oko toga.

Ona kaže…
da se niko bolje od nje
ne razume u preparate za kosu,
da voli knjige na starohebrejskom
i da čovek u životu doručkuje
otprilike dvadeset i pet hiljada puta.

Ona kaže…
da je videla lice boga
u očima nekog deteta u Bogoti,
da je skoro sigurna da voli ”Amarkord”
i da je kao mala htela da bude pilot.

Ona kaže…
ona uvek priča, dok prolazi leto u Beogradu
šarene priče se nižu i ja je slušam,
slušam nju, tako slušam sebe
i znam koliko je volim.

Danilo Lučić

Tebi ko svoj svojemu

nije da nije
bilo je
će da pomisliš da ti se falim
jok zdravlja mi
znaš i sam
bilo je to
s jeseni nekako
godine lanjske
pantim
kao da je juče bilo
kad se ono brale šljive
madžarke
pošo ja
dobiđem njive
kad tamo
ONA
skinula bluzu
maramu s glave
a zacrvenela se
kao furuna
uoči zimske slave
pa čas mlati
čas bere šljive
a sise
čini mi se
pale do zemlje crne
taman dok dođo
poče kao tako
da vata tama
zdravo ti šta radiš
treba l ti pomoć prijo
jok veli
mogu i sama
i reč po reč
obrni
osvrni
ma oće bit
a ona
naposletku
ugnu ramenima
el rešio ja
pa kud puklo da puklo
i tako i bi
eto ti
da ne pomisliš
da ti se falim

Miloje Djurišić

Jablan

Daleka sam i visoka
a moje sestre dvije
tuđe su prijateljice
naša majka živi sama
i na balkonu uzgaja fuksije
od nje do mene
pogled se rasteže
kroz cijelu noć
a to je mnogo sati
sivih cesta i žutih linija
ponekad ih zaboravim
Sve ih zaboravim
Te moje sestre i majke
I fuksije
Danima ostanu izgubljene
zatvorene u teglicama
u ostavi
u džemu
čujem ih katkad
kako
sitnim ručicama
grebu i kuckaju
tad pojačam televizor
ili gnjurim u jastuk

Beatriče Ilić

Tetovaža

Kad stupih na brod
majicu skidoh
ko svi mornari
i istog trena začuh
Oh!
kako kažu
i još
Ovaj je nov
na telu nema znak
da je naš
da venčan je sa morem
da je dovoljno jak
da izdrži tetovažu

I odmah iglu uzeh
nisam gori od njih
na čelo Kaina
ucrtah oko
da sam grešan
i da se greha ne stidim
Na grudi
da se odmah vidi
izgrebah prosti stih
o svojoj ljubavnoj moći
Na levo rame
sidro
da sam mornar
i da ću jedne noći
na dno otići s njime
Na kraju iglu
u srce zabih
još sad iz njega curi
tvoje ime

Branislav Bane Dimitrijević

Laži

Pitaš – “Šta radiš?”
“Razmišljam.” – slagah
nespretno, šturo.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da valjam dane
baš loše zvuči
bolje da slažem.

“O čemu?” – pitaš.
“Ne bih sad o tom’.”
– procedih grubo
baš kao da su
te misli moje
pametne silno
i da na svetu
druge ne postoje.

“Pitam onako, čemu taj ton?”
– ljutnu se s’pravom.
“Izvini stvarno,
stig’o me umor.”
– ko pseto lažem.
A šta bih drugo?
Kad misli jedva
u reči slažem.
I te što složim
jedva kotrljam
u grlu stoje
guše me, dave
ne bih da brljam.

“Odspavaj onda, snovi su lek!”
– gotovo vikom –
“Makar odremaj!!”
“Da, znam i ja, i baš se spremam.”
– procedih jedva.
A šta bih drugo?
Kako da kažem
da budna sanjam
sve svoje snove
da nisu lepi
razum ih truje.
I ko bi još to
hteo da čuje?

Suzana Janačković Živković