Ja

Ko sam ja?
Ko je osoba ta,
Koju gledam u ogledalu,
Svaki dan,

Ko sam ja?
Koja je sudbina moja,
Koju iščekujem,
Svaki dan,

Ko sam ja?
Zaboga, kakva sam osoba,
Dobra ili loša?
Lepa ili ružna?

Ko sam ja?
Živi stvor,
Ili lutka,
Koja nepomično sedi,

Zar postojim ja?
Ili sam plod mašte?
Možda sam nestvarna,
Kao mala vila,

Ko sam ja?
I kako to da otkrijem,
Ko sam ja?
Osoba koju gledam u ogledalu,
Osoba koja ima sudbinu,
Čudna, ali stvarna,
I samo svoja,
Sve sam to ja.

Jovana Trbojević

Predjesenja pesma

Prolazila je pored moga stana oko pola šest
Još topla od postelje i jutra što pritišće
Videvši je onakvu pod sobom izgubiše svest
S drveća pred njene noge ljusnulo bi lišće

Prozori bi se redom od zidova odvajali
Spremni da je dohvate zgrabe u čeljusti
Sulude šoferčine mimo navike zastajali
I ulica se odjednom širila da je propusti

Bože kakvo to beše žensko kakva riba
Još kad je leto svuče razgoliti
Pa se u hodu sve na njoj pomiče giba
Ko će sve te treptaje uloviti

Gledao sam je kako tako prolazi sve do ugla
Te bokove te noge pesmu grudi
Za njom su se osvrtali i zviždali o rugla
Pubertetlije i stari istrošeni ljudi

I kako je samo izgledala o nebesa
Kao da se uvija niz trotoar gola
Seckali je na tanke kaišiće mesa
Da su im pogledi noževi bili vriskala bi od bola

Sve što sam o njoj saznao bilo je da radi u zavodu za invalide
O njenim godinama i adresi ni toliko
A da još…njuškalo se da samo sa “visokima” ide
I da ih za noć promeni – ovoliko

Od tada sam promenio tri grada i pet mesta boravišta
Zaljubljivao se sedam puta nakupio leta i sede vlasi
A ona…Sigurno i dalje prolazi ista kraj onog dvorišta
Padaju pogledi misli grešne lišće i uzdasi

Radiša Dragićević

Strah

Nisam poslednji
iako sam crv,
ili obrnuto,
iako sam poput raspetih
noge ti ljubio.

Negde su nam se
krstovi uputili,
ili obrnuto,
bez želje da budem
romantičar,
samo prljav i star.

Ničeg se ne bojim,
ni što je zemlji
ni što je suncu okrenuto,
sem da ću iz
tvoga grla čuti
ime ovog crva
u tišini ostavljeno.

Danilo Lučić

Most do zavičaja

Ne kažem,
I ja ću s uzdahom misliti o rahatluku
Šipku i kamenu
U dobro zagrijanom stanu
Neke sređene države daleko.

Dolaziti na ljeto i govoriti kako je ovo Kalifornija
I kako tamo ništa ne valja
Kako samo čekam da se vratim
Makar da umrem
U ovoj ljepoti

Pokazivati ću onda slike stana što je država dala
Sina na školovanju, mlade žene
Mačke, kera i auta

Moj drug iz klupe će tumačiti ulogu balkanskog rakijaša
Sa pogledom nešto mrljavim od xanaxa
I disanjem soptavim od cigara
Ja ću, tako jesti šipak
I čuditi se kako su ljudi ovako oronuli
Kad je rijeka tako zelena i nebo plavo

Goran Karanović

Nem

brane mu pesme da piše
u srce krastaču mu nasadili
prste mu lepljivom svilom spojili
u noge sačmom gađali
iz očiju sve mu suze isisali
eno ih gde suva leže nisu više ni tako zelena
u uši mu ptičji izmet nagurali
i na čelo žig
iz sna prijatelje mu isterali
umesto njih strašno zlo osanotvorili
samo su se smejali
ponekim udarcem u kičmu ga budili
dok je nem tumarao po svetu
u pesme su njegove duvan motali
ili bi slova izvitoperili
takve na čitanje davali
brane mu život
da diše

Saša D. Lović