Priče – Tragovi

Ponešto o pisanju i snovima

– Upoznao sam tu devojku i ona je stvarno fenomenalna. Divna. Znaš mene kakve devojke volim. Čudno se oblači, ima narandžastu kosu, neka vrsta alternativne fenserke. –
– I?- gleda me belo i polu-nezainteresovano. Ko zna koji put Miloš sluša od mene priču da sam upoznao devojku koja je stvarno fenomenalna.
– I ništa. Bio sam skroz normalan, trudio se da napravim što više fazona, a da ipak ne izgleda kao da radim stand up show zbog nje, znaš, perfidno sam je muvao, ali to nije ni toliko bitno. Želim da ti ispričam šta sam sanjao posle. San počinje skroz prirodno, kao da se nastavlja veče, gajba kod te devojke, sedimo, pričamo, sve fino. U jednom trenutku ona ustaje i priguši svetlo. Sa zidova vise neke maske i slike čudne, osećam se kao da sam ušao u Dilan Doga. Onda pusti neku muziku, neki Deep forest ili tako nešto što zvuči kao ambijentalni etno dub sa srednjeg Marsa otprilike, i onda počne da se skida. Skroz kliše erotski san, kreće da se skida polako, a ja doživljavam erekciju veličine Mont Everesta, ipak je to san, zar ne. Sve se odvija prilično brzo, klekne ispred mene, otkopča mi šlic i znaš..
– Počne da ti puši kurac? –
– Da, ali to kad tako kažeš, zvuči kao da sam sanjao pornić. Ovo je bilo izuzetno erotično iskustvo, neverovatno realan san. I onda, je li, kad je trebalo da pređemo sam čin seksa, iznenada je prestala ona svemirska muzika i krenuo je Tom Waits. Ulazio sam u nju uz početne zvuke Bone machine albuma. Pitao sam je da li voli Waitsa, stenjajući mi je odgovorila da obožava. Bilo mi je drago i nastavio sam, dajući sve od sebe. Ona je bila izuzetno napaljena, ali moje misli su lutale. Pitao sam je koji joj je omiljeni album. Vrištala je od zadovoljstva i nekako kroz to vrištanje sam uspeo da razberem da je rekla Small Changes. Kako je to bio i moj omiljeni album, počeo sam i ja da pomalo uzdišem, a erekcija mi je bila sve jača i jača. Ona je počela da vrišti kako će da svrši uskoro, međutim, ja nisam mnogo obraćao pažnju na to, nego sam je pitao koja joj je omiljena pesma. Konstantno je vrištala Svršiću, svršiću, svršiću i jedva je između svih tih usklika uspela da udene pitanjce Kakva pesma? Ja sam opet počeo da gubim erekciju. Koja ti je omiljena pesma sa albuma Small changes? Tom Traubert’s Blues. Na te mile i divne reči kita mi se vratila u punom sjaju. To je bila i moja omiljena pesma. Sad sam se prilično napalio i fokusirao se gotovo samo na seks. Gledao sam njeno predivno telo. Ukrućene bradavice koje su bile lepe kao dupli album Clasha London calling. Pune usne koje su bile sexy kao Massive Attack. Oči, potpuno divlje kao koncert Disicpline Kičme. Neverovatna devojka, stvarno. Ona je već bila svršila, međutim ja nisam mogao, nije mi išlo. Mučilo me je nešto. Pitao sam je tiho koja joj je omiljena verzija? Čega, gledala me je kroz poluzatvorene oči. Tom Traubert’s Bluesa. Mhm, tiho je stenjala, mhm, sa koncerta na Brodveju. U tom trenutku sam svršio i shvatio da je ona žena mog života. Naravno, momentalno sam se probudio u mokrim gaćama.
Miloš me belo gleda. Moj osmeh se polako gubi gledajući njegov gotovo pa zabrinuti pogled.
– Mislim da si ti jedna vrlo bolesna osoba. Jedne noći ćeš verovatno sanjati da karaš i Tom Waitsa, a na kraju ćeš završiti karajući sebe. – izgovori gotovo zgađenim glasom.
– Ali, ne kapiraš, ovaj san nosi jasnu poruku da je afrodizijak koji na mene najviše deluje ukus devojke. Zamisli mene da treba da budem u vezi sa devojkom koja sluša, ne znam, Lilly Allen.
– Da, zamišljam te. Popiješ tri vinjaka i klečeći je prosiš na glavnoj ulici. – napuši me kratko i jasno u dve rečenice.
– Pričam o treznom stanju. –
– Ok, zamišljam te i onda. Sediš pored nje i misliš da će se ona naložiti kada joj govoriš da sluša očajnu muziku, da će kleknuti ispred tebe i reći O, obrazuj me, Božidare, bože seksa, muzike, filmova i književnosti! Dotakni me svojim moćnim spolovilom, iskoristi ga kao USB i prebaci u moje telo ta divna znanja! Kada se to naravno ne desi, sediš tužan i pišeš pesme o njoj, pa ih joj šalješ, ali ona i dalje ne pada na tlo pod tvojim nogama zato što si napisao te divne reči za nju. Onda otprilike dolazi onaj deo sa vinjakom i prosidbom. –
Stojim u čudu i smišljam šta da mu kažem.
– Vidiš onda da je prava stvar tražiti devojku koja ima isti ukus kao ja!
– Nevena je imala ukus kao ti, pa niste baš najsrećnije završili. –
– Nevena je bila psihički nestabilna. – počeh da se pravdam.
– Zar se nisi na to ložio? –
Bože. Miloš ne prestaje da me bombarduje.
– Da, ali se ne ponosim time. –
– I u čemu je ova sad riba drugačija? Kako si mi je opisao, izgleda kao narandžasta verzija Nevene. –
– Ok, odustajem. Kreten sam, izvini, bičuj me, u pičku materinu! – pobesneh na njega.
Sad Miloš stoji u čudu i smišlja šta da mi kaže.
– Šta ti je? –
– Ništa. Jebi ga, izvini, možda ne razumeš jer imaš devojku već dugo, ali i meni treba svakodnevna konzumacija ljubavi. Sedim po ceo dan sam u jebenom stanu, slušam muziku, čitam, gledam filmove i počinjem da se družim sa jebenim stolicama. Ova devojka mi se dopala i voleo bih da budem sa njom. Šta je u tome loše? –
– Ti bi voleo da budeš sa skoro svakom devojkom. –
– Zar ti to ne pokazuje koliko je teško biti najbolji stolicin drug? – nastavih da vičem na njega.
– Čoveče, zar si stvarno toliko usamljen? –
– Ustanem, odem u wc, umivam se, sednem ispred kompjutera, proverim mail, pojedem mandarinu, izdrkam, obrišem se maramicom, pa opet odem u wc, čitam sociološke teorije Emila Dirkema, onda me one smore, zove me keva, lažem je da sam doručkovao, onda doručkujem, opet počinjem Dirkema, odustajem, gledam Vudi Alena i to obično Eni Hol, plačem dok gledam, razmišljam o tome kako sam gledao taj film sa Nevenom, čitam poeziju Faruka Šehića, njega muče slični problemi kao i mene s tim što on ima i ratne traume na grbači, pa se onda malo oraspoložim jer je moj najveći dodir sa ratom bio preko Counter strike-a, onda zovem tebe, ti ne možeš da se vidimo, zovem Ivana, on kaže da dođem kod njega, ja se plašim da jer ću kod njega verovatno videti Nevenu i ona će me samo verovatno opet povrediti, kažem da neću, onda opet čitam Dirkema, čitam kurac Dirkema, mislim o Neveni, ležem da spavam i možda malo izdrkam i odplačem pred spavanje, a možda i ne, možda samo ležim kao mrtvo telo. –
– Pa kada živiš sam. – zaključi Miloš.
– Nije u tome stvar. Živeo sam sam i kada sam bio u dobrim odnosima sa Nevenom, pa sam bio srećan kao Badi pas košarkaš na kraju filma. –
– Hoćeš da kažeš da je jedini tvoj problem što vodiš takav život to što nemaš devojku? –
– U principu, da. –
– Ti si jedno razmaženo, bezobrazno, sebično, sujetno, samoljubivo derište. –
Ustadoh ljutito.
– A ti si jedan običan bezepitetni debil!! – viknuh i izađoh iz njegovog stana.
Izlazim na ulicu. Šetam se Bulevarom. Prepun je ljudi. Stariji bračni par koji deluje da je bar sa tri od njihove četiri noge u grobu prolazi pored mene držeći se za ruke. Deluju srećno. Mora da razmenjuju zaljubljene poglede dok im medicinska sestra svaki dan naizmenično daje insulinske injekcije. Posle njih naiđe sredovečni par. Žena drži muškarca pod ruku. Nešto se smeju. Možda pričaju o tome kako im je sin uspešan na fakultetu. Možda se prisećaju kako su vodili ljubav na plaži kad su osamdesetih letovali u Dalmaciji. Možda joj on prepričava neku foru iz Monti Pajtona. Ko zna, sigurno imaju mnogo stvari o kojima bi mogli nasmejani da pričaju. Nastavljam da hodam trotarom. Čak je i nebo zaljubljeno. Na njemu su čudne mešavine boja i oblika. Neko bi na njemu video cvetne livade, neko krompir pire preliven pretopom, zavisno od percepcije stomaka posmatrača. Volim sumrak. Volim zalazeće sunce. Definitivno jedno od mojih omiljenih opštih mesta. Prisećam se nekih važnijih sumraka u mom životu. Sumrak kada sam sa svojom prvom devojkom sedeo na obali mora na klupi i bio beskrajno zaljubljen i zbunjen. Slika idilična, kao sa razglednice Pozdrav iz Bečića! Setim se sumraka iz Eni Hol kada Vudi Alen izjavljuje ljubav Dajen Kiton. Te reči sam citirao kada sam izjavljivao Neveni ljubav. Pomislim kako je moj život dosadan i mali, kako su verovatno i moje priče isto tako male i dosadne i kako bi verovatno neko želeo da ih čita samo zato što je i on mali i dosadan i kako mu je drago da se poistoveti sa nekim. Ja zapravo i nemam priče, samo kratke istrgnute delove iz svog života koje nabijam humorom i referencama koje ja nalazim zabavnim. Hemingvej je rekao da je pisanje lako, treba samo pustiti dušu da krvari. Možda sam to predoslovno shvatio i možda moje krvi zaista i nema toliko mnogo, ali te dve-tri kapljice koje iscedim tu i tamo čuvam u epruvetama koje iz milošti zovem svojim kratkim pričama. Evo i sad, šetam se Bulevarom, krećem se ka svom malom stanu, sešću u svoju stolicu, uključiću lap top i izbaciću koju kapljicu oblikujući još jednu svoju malu dnevnu paranoju koja je manje strašna od svake vesti koju možete čuti u današnjem TV Dnevniku, uključujući i reportažu o prinosima pšenice u Vojvodini.

Bojan Marjanović

Voz

Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće, po planski određenim parcelama. Sećam se kuća bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima, koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, je zaradio po neki ožiljak.

Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.

Sa asfaltom smo nekako i porasli, veovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre“, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.

Koračajući asfaltom, na 200m od kuće, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje“. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica, na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se poljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli jedan bezbrižan život.

Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bi se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bi stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bi se okrenuli videli bi reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video iako se prostirao svuda oko nas.

I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove“. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar, koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.

Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu“. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.

Na prelepom bazenu u obliku delfina smo poker zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bi, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato, velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.

Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim, je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.

Iz „Pazara“ ka „Tijabari“ ostale su stare restaurirane građevine pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi most“, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da u jednom danu, ceo grad pređe preko njega.

Na Tijabarskoj strani, se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica“ i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta Autobuske stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je isto onako bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.

Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.

Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona putujući za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.

Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.

A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.

(Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, i vrati mu se kao bumerang sve ono od čega beži.)

Suzana Janačković Živković

Pogrešan pravac

Tukle su se njih dve i ranije, nije im bilo prvi put. Nekada nije bilo vidljivih tragova, pa niko nije mogao da sazna, a nekada su morale posle dobre tuče, da izmišljaju razloge, samo da ne bi drugi saznali da su sve modrice upravo one ostavile jedna drugoj.

Vesna je bila sitna, plava, nežna i razmažena. To je u neku ruku bilo razumljivo. Otac je padom sa oraha u osamnaestoj, ostao sa ukočenom nogom. Majka sa isčašenim kukovima. Ona se rodila, zdrava i prava. Mukom. Za Sanju, njenu stariju sestru od tetke, je moglo sve da se kaže samo ne da je mirna i razmažena. Tukla se ma čim bi je neko popreko pogledao, a taman da istrpi da je neko ne daj Bože udari ili kaže ružnu reč.

Nisu bile u prilici tako često da se vidjaju. Živele su u različitim gradovima, i jedino mesto gde su malo duže bile zajedno bilo je kod babe i dede na selu. Danju su ostajale kući sa babom, dok bi svi ostali bili u polju. Pred njom su mogle da se tuku do mile volje, baba je to vešto krila od ostalih. Tog dana su u polje pošle i one.

Njihov deda, gazio je po ogromnom stogu sena. Oko njega je bilo bar desetak malih stogova. Njih dve udaljene dvadesetak metara uz brdo, pod krošnjom ogromne kruške, posmatrale su dedu, naizgled mirno. Ostali su svi bili daleko, rasuti po livadi, u poslu.

Kad je tačno i zbog čega izbila varnica izmedju njih, i krenula tuča, Sanja ne zna. Seća se samo da je deda viknuo, da mu je pao kačket sa glave i da je sa ogromnog stoga skočio na jedan manji. U tom trenutku joj je bilo jasno.

Dobiće batine od dede!

U tim sekundama nije znala tačno šta treba da uradi. Da li da stoji i čeka razjarenog dedu, ili da beži. Ako ne pobegne, dedin bes će se sručiti na nju u svoj svojoj veličini. To nije smela sebi da dozvoli. Znala je ona da ne može da pobegne. Ako je ne uhvati tu, na livadi, stići će je kući, ali će dedu za to vreme sigurno proći bes pa će se izvući bez batina.

Izabrala je drugu opciju, i dala se u beg. Zatečena dedinom reakcijom, i besna zbog razmaženog dranja njene sestre, trčala je u pogrešnom pravcu – uz brdo!

Deda je stigao za minut i ovlaš je dotakao par puta. To je bio prvi i jedini put da je udario. Kasnije, kako kaže, kada je razmišljala o tome, znala je da je mogao da se savlada i da je ne udari, ali nije hteo. Hteo je da nešto iz toga nauči, i da pamti.

I zapamtila je.

Suzana Janačković Živković