Mi smo se suviše sretali
i suviše mimoilazili
u pokušaju da jedan drugom
u oči pogledamo.
Hvatala sam tvoju senku
kao šaku bisera prosutih u jutro,
a ti si bežao.
Vrisnula sam kao pogođena gugutka,
nikog nije bilo.
Samo je pas zarežao,
tiho i neprimetno.
A onda je i on utihnuo i
u tišini sam se gušila.
Tog jutra sam hodala metar iznad zemlje
dok se za mnom jedna ljubav rušila.
Hristina Damjanović
Došao sam da ti pevam
pod prozor.
Romantika.
Da ti pljunem
bisere na balkon.
Ali, upozoravam te,
možda se razočaraš.
Neće biti kako si sanjala.
Nećemo voditi ljubav
uz kamin
dok se sa zvučnika lagano čuje
Bili Holidej.
Nećemo, zato što smo na krevetu
tvojih roditelja,
a oni će se možda uskoro vratiti
sa posla,
previše je vruće za kamin,
a sve i da je ciča zima,
imamo samo neromantične radijatore.
A čak i da imamo sve fizičke uslove
za tvoj san,
nećemo,
jer nema smisla.
To vođenje ljubavi
bi smisleno bilo
kao kad bi se
prcali u senu,
kao što naše dede
to kažu.
Previše smo jeli
pečenja,
gulaša,
sarme,
pršute,
kobasice,
kajmaka,
čvaraka
po paganskim obredima
da bi naše guzice podnele
teret strasti koja je neophodna
za ljubav
kakvu ti sanjaš.
Prečesto si slušala
Miroslava Ilića
da bi tvoj feminizam
bio nešto više
od romantičnog duha
jedne srednjoškolke.
Proklet bio i ja,
prepun mi je novčanik i
prezdrava mi je jetra
da bih bio
Henk Kinaski,
jebem li mu mater,
koliko ga volim.
Sad si bezbrižna, laka i nežna,
pomišljaš: kako su tihi, snežni vrhovi Urala!
I zadrži se na toj misli,
ne teraj me da donesem burek
jer si ogladnela.
Stalno me ućutkuješ,
kažeš,
pusti Koena, Kejva, Vejtsa
i ljubi me.
Draga,
volim ih više nego ti,
ali seti se
da smo odrasli slušajući
Bijelo Dugme i Riblju Čorbu,
te je moja opaska
u sred romantičnog poljupca
da imaš lepe sise
sasvim opravdana posledica
traumatičnog muzičkog ukusa
u ranom pubertetu.
Ćuti, uzvikuješ stalno,
zašto moraš da pričaš,
prepusti se strasti,
kažeš,
pusti da se boje istope u
ništavilu vremena.
Rado bih pustio boje da se istope
da dolazeći do tebe,
nisam prošao kroz ulicu
sa spomen-pločom
dečaku koji je ubijen
zbog boje kože.
Oprosti, draga,
došao sam večeras da te volim,
ali večeras ništa sem ljubavi neće biti,
Holivudski obrazac romantične scene
bacićemo iza radijatora vrelog.
Dakle,
želiš li još uvek
da čuješ moju pesmu?
Bojan Marjanović
robot iz televizije kaže:
Danas, širom sveta, svi plaču.
Mi ovde, ne. Mi samo izveštavamo.
Mi smo u vašoj službi, da bi vi bili
informisani.
Da znate šta se dešava.
Mi smo objektivni.
Mi posmatramo.
Mi smo uvek u srcu događaja.
Plaču ljudi na Kamčatki.
Ridaju u Central Parku.
Jecaju u zaustavljenoj gužvi
Nju Delhija.
Niko ne zna zašto.
brišem suze i pitam uplakanu ženu:
a da nije to možda zato jer su svi shvatili
da svet nije mesto
u kom žive srećni, zadovoljni i slobodni
ljudi
puni ljubavi, razumevanja i optimizma?
nego život imitiraju pognute i smrknute
kreature
uplašene i zauzdane patnjom, bedom i
nesrećom,
instant uživaoci droge posedovanja smeća,
uhvaćeni u klinč lažnih izbora i tuđih
odluka.
nije, kaže žena, jedva dolazeći do daha
evo čitam na netu
greškom tehnologa oslobođena je ogromna
količina
sumpor-dioksida u jednom kineskom
postrojenju
tamo su svi mrtvi, njih 8 miliona
eh, jebem ti svet, grcam
nikad ništa od njega
Zoran Trklja
Papir nema dubinu
a bunar ima.
Dubok je devet i po metara i sa vioglavom staje u jednu rečenicu:
Moj bunar je mračan hladan i dubok!
Reči imaju dubinu
Reči se pišu na papiru.
Zemlja je ravna ploča.
Kad bismo kopali bunar dovoljno duboko
Atlasa bi ujeo komarac.
Kada bismo reči kopali dovoljno duboko
našli bismo ponovo belinu papira.
To je ta metafizika od koje mi se vrti u glavi.
Izvinite, sad moram da legnem.
Veljko Lađevac
/Beogradski ”Tramvaj”, ne pije mi se kafa,
samo mi se sluša i njiše/
Lujeva truba.
Dobar aranžman
arija, tišina i žagora.
Snažan ritam
slogova.
Balans tuga
i nadanja.
Ječi,
penje me.
Njiše,
grli me.
Ježi,
plače me.
Plaši
i strepi me.
Podseća i podsmehuje
da smo omeđani
durovima i molovima.
Da smo određeni
praštanjima i nepraštanjima,
da smo obeleženi
odsanjanim i nedosanjanim
ljubavima,
da smo komponovani
sinkopama, pauzama i akordima,
da smo odtaktirani
tuđim metronomima,
da se ne razlikujemo mnogo
u oktavama.
Samo vokalima
i umiranjima.
Gordana Vlajić
Koga da okrivim
Što se ne mogu sjetiti oblika njegovih noktiju?
Koga da okrivim
Što moram pamtiti njegovu podignutu ruku
Njegovu posljednju poruku koju smo zaboravili dešifrovati?
Koga da okrivim
Za tišinu koja je te noći rasla izmedju seoskih kuća ?
Koga da okrivim
Što sam istu tu noć zaspao nepokrivenih nogu, bijelih, dječijih,
Dok su legionari puštali svoje olovne žalce kroz njegovu utrobu?
Koga sad da okrivim i čije ime u kletvu da spustim
Dok milujem, u mramoru ostavljene, njegove obraze?
Elvir Kopić