Author: Urednik

Koliko juče

Juče sam se naljutio.
Isekao sam sebi rogove i pojeo rep.
Senke se nisam rešio.
Verujem da će i ona vremenom izbledeti.

Šta sam sve mogao uraditi koliko juče,
samo da nije bilo tih rogova.
A i taj rep mi je baš pravio probleme.
Najviše po autobusima i liftovima.
Baš neprijatno.

Sa rogovima je bilo lakše.
Sakrivao sam ih pod raznim kapama i šeširima.

Šta sam sve mogao uraditi koliko juče.
Samo da sam izgledao kao svi ostali ljudi.

Išao bih na utakmice.
Lajao na zvezde a ne na ljude.
Sedeo u kafani i gledao devojke.
Išao u zoološki vrt.
Igrao sa pticama,

Vidim sebe u ogledalu.
Lepši sam.
Bolji sam.
Sutra sam rešio da idem kod frizera
po prvi put u životu.
Veseo sam!

Siniša Prvanov

Dan kada je treći put propala Željezara

Nakon dvadeset sedam godina
Izlazimo kao poklane ovce,
Tako mirno,
Tako tiho

Pred profesionalnom kamerom
U mikrofon govori uplakana Izeta

Iako njihova povorka nehotice
Priziva sliku Tadijanovićevih ovaca

Prezirem sebe emotivno ravnodušna

Shvativši da sam dio gomile
Koja naklapa o viđenome
Ne sluteći dosege mahnitosti.

U Sisku, anno domini 2011.

Slavko Jendričko

Soul

Kljucaš. U nadi da ćeš zaobići zborišta
sumnjiva žita, mokra strnjišta. Rastegnuta
mašta uvezaće u kletvu ječam, pirinač,
proso. Na vratima kucaš, otvara: geometrija
semena u elegiji, soul u kapima. Sezona je
kiša. Još vatra fali za ciklus veći, Čovek će reći.

Jagoda Nikačević

Čarolija

Jeste znali da Vile postoje?
One koje leteće ćilime kroje,
Koje bacaju čarobni prah,
Pa, letiš visoko, visoko da izgubiš dah…

Imaju toliku moć,
Da ti obasjaju najtamniju noć,
Da nađu svetlo tamo gde je mrak,
Pa, oteraju strepnju i strah…

Nema suza i plača u njihovom svetu,
Od osmeha čarobne mreže pletu,
Pa, kad je jednom na tebe bace
nema ništa teže,
Nego se isplesti iz te mreže…

Bore se protiv veštica i zlih čarobnjaka,
Kao prijatelja je ima princeza svaka,
Čarobni štapić koriste samo kad treba,
Tamo gde zlo i nevolja vreba…

Ali, morate i ovo da znate,
Da svi ljudi ovoga sveta shvate,
Svako od nas može biti Vila,
Da ima i moć i štapić i krila…

Prvi korak je srećan biti.
Drugi korak, srce ne kriti.
Treći, vrata duše širom otvori,
Od svog života sam bajku stvori.

Četvrti je malo teži,
Ali, budi hrabar i ne beži,
Pusti da te ljubav stigne,
Među oblake da te digne…
Jer samo onda si Vila prava,
Kad srcem više ne vlada glava,
Pa iz sebe oteraš svaki strah
Kad ljubav imaš,
šta će ti onda čarobni prah?

Marija Ruvidić

Sećanje

Prepoznaješ li ovaj dan?

Sunčan je kao nekada

kad voleo si mene

iz pesama Milana Rakića.

Sve loše stvari sprali su zraci

u obliku kojih se zlatni Zevs

spustio do Danaje.

Volim da pružam ruke

na sve strane sveta.

Znam,srešću tvoje oči.

Nakon toliko vremena

osetiti tvoje telo.

Nemoj glumiti ludilo,

Čekaće te moji rajski stihovi

sa kojih skidam prašinu

dahom,od kojeg zastaje dah.

Marina Žebeljan

Belina

Vojsku svojih papirnih zmajeva rado bih naterao da spava na nogama.
Do pucanja da im budu napete strune.
I usred rumenog zalaska
koji i kod prekaljenih boraca izaziva mučninu
mahao bih belom zastavom moleći za samo jedan dan mira.

Ali, mira je u meni previše.
Niko ne juriša na siva, betonska utvrdjenja.
I niko sa njih ne beži u more.

Svuda oko moje obale
poput nekog tepiha
pružilo se plavetnilo bez talasa.
Ponekad se čuje huk vetra koji ima ukus peska i oštri miris soli.
I to je odprilike sve.
Nijednog nabora na beskrajnom prekrivaču.

Da li je to spokoj?
Da li je to pustinja?
Duša podneva?
Prizivanje beline?
Šta je to?

Treba mi poljubac ili šamar da bih odlučio kako ću se danas zvati.

Veljko Lađevac

Ostrvo zmija

Neko je nekad,
možda predak,
stupio,
bez jasne volje svoje
lišen i straha
i znanja
o tome da postoje
mere za bolje,
na kamen,
što samo kamenom rađa,
Moćan,
da oko sebe i mraz
i vetar s mora bliskih
svija.

Neko je nekad,
imena moga, možda,
opankom mekim,
na ostrvo stupio zmija.

I telo, na senku, legao je,
tihom voljom pada.
A senka se ne oglasi.
Nijedna,
jer ne hte tišinu da postidi,
onu što Gospodu, dok stvara, treba.
Legao je,
kao da za smrt traži
odmora i hlada,
a duša sve jedna
prvi se put tom Gospodu javi,
tišini ravnim- hleba.

Legao je,
a pod okom,
na mesto gde suza kvasi,
zaigra teška ravnica plava.
Krojena samo od nedara.
Misao se zgužva
u jedno- prokleta da si,
ne bi li telu izvora dala,

telu što kršteno je jednom,
vodom iz neke od Morava.

„ostrvo zmija“ je naziv koji su stanovnici Krfa
koristili za obližnje ostrvce Vido

Dejan Milenković

SLSL

Kažu da je sladoled dobra stvar
Hladi krajnike
Uništava bakterije
Olakšava leto
Pogotovo kada klima-uređaji nisu uključeni
Ili se pokvare

Mušice dolaze leti zajedno sa komarcima
Upetljavaju se u paučinu i koprcaju se kratko
Dok ne budu savladane snagom paukove mreže

Žao mi je tih sitnih insekata
Oslobađam ih sve zajedno iz ralja neumitne životne fantazmagorije
Bacam ih sa terase uvijene u jučerašnje novine
Ili prekjučerašnje
Svejedno
Gledajući kako papir polako pada
A insekti napuštaju sigurno utočište izgužvanog TV programa
Odavno već emitovanog
Ne mogu da se otmem utisku da nisam nikoga spasao

Pokušao sam da ispeglam neispeglivo
Nabori na tkanini vremena usukani su mnogo pre nego što sam se rodio
Preostaje mi samo da gledam i da ćutim
Nadajući se da nešto u ovom užasnutom preplašenom svetu ipak ima smisla
Moja pegla mora biti upaljena bar pet minuta pre upotrebe
Jer je stara i treba joj mnogo vremena da se zagreje i osposobi za rad
Jadni ti insekti uhvaćeni u vrtlog neispeglanog vihora vremena
Ispunjeni samo instiktima
U borbi za svaki dah svakog bogovetnog dana baš kao i jadni ljudi
U padu sa šestog sprata bez ikakve predstave gde to padaju i zašto padaju

Baš kao i mi

Baš kao i mi

Uhvaćeni u ralje sveta na ponoćnom brodu za Nikud

Vladimir Mušicki

Nemiri

Hoćeš li mi ti
opet pokazati put
kojim sam odavno krenula?
U zakržljalom sivilu neba
nisam pronašla krila
da se na njima odmorim,
nisam pronašla luku
da se u njoj skrasim,
nisam čak pronašla ni stvarnost
da se od snova otreznim.

Hoćeš li mi ti
još jednom pokazati pravac
da ne zalutam u bunilu?
Jer, dok se budem zbunjeno okretala
zavrteće mi se u glavi,
i gore će da postane dole,
i dole će da postane gore,
i prerašću u mutnu pesmu
što se gubi niz drum.

Hristina Damjanović