Ne ide mi noćas.
Svaki stih
mi zvuči naivno,
i loše.
Začudo…
dovoljno sam ogorčen.
Čak i previše.
Idealno za poeziju,
inspirativno nadasve.
A opet,
iz mene ne izlazi.
Slova su mi teška,
riječi besmislene.
Previše mislim,
razmišljam.
Slažem u glavi
Tarantinovske dijaloge,
scenografija je mračna
i svira neka čudna glazba.
Nenaspavan sam,
nakrcan porocima
gladan zdrave hrane,
vazda žedan
i sam.
Predugo
nije bilo pravog kontakta.
Što je zagrljaj?
Pitam se,
je li Isus lagao?
ili su lagali oni,
kad su mi priopćili istinu…
Sve bih noćas dao
za jedan pravi stih.
Sve…
Ante Pancirov