U noćima nekim, hladnim i tužnim
devojke sa očima punim vlage
trče po mojim snovima ružnim
dok tražim ljude daleke i drage.
Zora miriše na lišće i mleko
kao da treperi, drhti i sniva.
U daljini prošloj plače neko
za vetrom što nečije ruke skriva.
Pustam da me talasi nose
u dubine plave nečijeg dna
čujem tihe korake bose,
to neko hoda ivicom sna.
Brojim prste u svojoj kosi
dok plima ljulja talase bele,
misli lete, vetar ih nosi
u raširene ruke koje ih žele.
Sve je tako jednostavno
u pesmi koju ne razumem,
hteo bih i ja da budem vetar,
htei bih hteo ali ne umem.
Boban Petrović
Bobane, odlično! Kao da čitam nešto iz našeg simbolizma. Ima mnogo muzike u ovim stihovima.
Divna pesma
pozdrav
Sjajno!
I ja se slazem – vrlo lepe melanholicne muzike.