Te noći nisam ustala
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Probudila sam se oko ponoći
dubeći naglavačke…
a ceo svet mi se, uostalom,
činio takvim odavna.
Jezgro vulkana
bilo je pod Mesečevim rebrima,
krater negde u središtu Zemlje…
A i reke su,te noći,
izvirale na ušću.
Čudno.
Čudna sam bila i sama sebi…
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka…
a znam, znam sigurno.
Nisam, nisam toliko živela.
Tabani su bili na kukovima,
a ruke moje okačene o nebo
držahu ramena…
A i reke su, te noći,
tekle ka nebu.
Rekoh sebi:
“Ortuj orbod Anelej.”
Tek tada shvatih
kako pričam van svih pravila:
“Mozerb mojom as ej il atš ?”
I ona je poklekla te noći.
Listala je u zemlji,
a korenje joj bi
visoko nebu pod rebrima.
Dva su se leptira,
letom jurila oko njenih žila.
Nisu se videla,
niti zagrlila,
samo su slutila –
ko je s’druge strane
mlečnog puta moje breze .
Nisu se videla,
niti poljubila…
samo su slutila,
dva,
uplakana leptira.
Šta hoćete ?
I ona je poklekla te noći.
Pa zar se reke,
nisu ulivale u nebesko more ?
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljade kilometara dugačka ?
A znam, znam sigurno.
Nisam ustala te noći,
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Jelena Stojković Mirić