Bezimena

Sad te se ne sećam.
Tek izmaglica
nad mojom glavom
ili tihi lepet krila
leptira,
dašak dodira
žene koje odavno
nema.
Pola života ja ginem sama
kroz vilajete
i nadam se da me ta topla
majčinska ruka
doletela iz noći
kad se ne stigosmo oprostiti
i dalje pažljivo vodi.
Kroz sve moje poraze
i budalaštine
i bdije
i sniva.

Da mi je makar
koja suza
da kapne vruća na mermer
koji nad tobom nemo stoji
Da optoči nasmejanu sliku
uokvirenu čemerom
Čini mi se
lakše bi mi bilo.

Od zebnje hoću li imati plača
jedino me više tišti i cepa
što ti se lika ne sećam.

Angelina Radulović