Probudim se u osvit svetova
kad kamenje i stenje
još vrelo prži i zove.
Gledam iskon kako raste
u svoj lepoti, zemlju
kako plače dok se porada
i znam da ću uskoro stvoriti reč.
Biće na početku, nerastrgana još.
i od tad kao krilom leteće mi duša,
do zaborava i nazad.
Pišem svaki suton i gospodarim svim
zlom.
kao i dobrim, uostalom,
kao rukom desnom i levom.
Ko meni dade da propisujem koračaje svih ljudi
plašeći ih da ne počine
neverstvo prema sebi?
I da li je u divljaka divlja i nada?
Kako da ljubavlju sazidam san
pre nego što ovde osvanem?
Dok se hladi vidik oko mene
i zamrzava,
ja rastem i postojim
da bi me imalo za sve koji će
nekada taj isti vidik ugledati.
Angelina Radulović