Susret
1.
Je li i ti gledaš ili zaspa cela,
kad ču da ja bdim nad našim susretom
i, k‘o tad, u san misli si povela?
…Kad ne znah da li si budna sva na licu
usnulom. Od znanja onog. I ležiš li
to ti ili ja. Sve dok svakom rukom
da se s tobom diram ne napipah dan,
što k‘o susret raste van, sav radostan;
pod osmehom novim sunca mu granata:
tamo tebe spazih usred smeha jata,
gde pismo otvori, nem i sablastan,
kad se, tražeći te, osvrnuh s nehata.
2.
Ako i ti sediš, s druge strane stola
i samo što ne videh kako držiš pola,
k‘o ja, ovog Sunca? K‘o s večeri more…!
I moje, gle, misli oči ti otvore (!)
I širom ih drže. Kad bi šalu zbila!
Strašno bi ih bilo sresti sred tvog krila.
Mislio bih prvi put da sebe vidim
i k‘o u snu gledam od sebe daleko.
Četiri su dana k‘o večnost šiljata
prošla, oči nove dok ne sretoh preko,
u holu, još gnan i osluškivan
od senki i tačan kao drhtaj sata.
3.
…Što oduvek kuca, a sada ga čujem;
tako meni oko šapnu tvoje lice:
k‘o da prvi put me vidi… Netremice!
Ćutljivo k‘o san što je prohodan…
Kad sledećeg puta ne hteh da ga sretnem,
ugledala si me gde bežim zatrčan
u trolejbus koji tvoj je bio stan.
U tom glasu Tamo postalo je Ovde.
Prešla mi je usne kazaljka rogata.
To večnost, gle, jedna prođe puti gorde,
kad moj prvi pogled stvari obuhvata,
tebe kada vidim, sred Sunca poznata.
4.
Je li biti stvaran može čiji san?
A moj je tog jutra bio našminkan.
Prekrio je sneg tvoj novi rođendan.
A ja sam ga video dok dodirljiv kreće,
jer zna da će sresti te, ali ne zna gde će
i da meni o tebi znanje sve preneće.
I kada te sretoh, znah da sam ja znao
Jedini tog dana tebe. Bi mi žao
što u susret ništa ja ti nisam dao.
I da te čekam tad sam zamišljao,
u noć što tinja i smehom barata,
hladnija od snega gde leži vata.
Ivan Despotović