Dva rova,
daleko od neba,
daleko od mora.
Pucnjevi se šetaju
poljem,
otkinute ruke
cvetaju,
krvave glave
na sve strane.
Samo smrt
i tek poneka psovka što cigara nema.
Bog te jebo,
ču se glas,
kako je, ko na filmu.
Samo što niko nije Rambo,
ču se i drugi,
svi smo vijetnamski statisti.
Pa, opet pucnjevi,
opet se rosa
okrvi u u travi,
smrde govna,
ulepljene gaće
i mržnja u vazduhu.
Barem rat meni tako izgleda,
pesniku iz čistog toaleta,
pesniku moćnog laptopa,
pesniku koji rat zamišlja
glavama producenata
holivudskih spektakla.
Onda, najednom,
poljem se prošetaše
goli momak i cura.
Neko uzviknu,
kolika mu je kura,
neko reče, jebote,
Adam i Eva,
neko se upita,
da li će biti ševa,
neko se seti
života u čistim gaćama.
Devojka i momak su dugo stajali i
gledali ih.
U rovovima,
probudiše se silovatelji,
probudiše se pesnici.
Neko pomisli kako bi on
lepše pored cure izgledao.
Neko pomisli kako bi on
lepše pored momka izgledao,
ali ti to ne rekoše,
ipak su bili okruženi
nervoznim puškama.
Momak i cura nestadoše,
a osta tišina.
Sve su dalje od rova,
na putu do neba,
na putu do mora.
Barem meni tako izgleda rešenje,
pesniku koji je bio dete za vreme rata,
jednog, drugog, trećeg,
pesniku koji bi trebalo da bude odrastao
u zemlji u kojoj je nasilje stvar kućnog vaspitanja,
pesniku koji bi da bude pesnik
u zemlji gde su knjige često sinonim za Hepo kocke,
pesniku koji je vaspitan
da sluša rokenrol i ne veruje TV dnevniku,
pesniku koji se zatvara u mali krug ljudi
sa kojima pije vino i priča o Džarmušu,
a zaboravlja da bi neko od njegovih komšija,
juče ili sutra,
snajperom ubio i devojku i momka.
Pesnik neće komšiji reći da je ubica,
rećiće mu dobar dan,
ući u svoj stan,
uključiti laptop,
popiti sok,
proveriti mail,
utonuti u san.
Pesnik voli da živi
bez modrice ispod oka.
Pesnik je pička.
Pesnik, ipak, ustaje iz kreveta,
otvara MS Word i piše ovo.
Pesnik ipak više voli da živi
bez modrice na savesti.
Bojan Marjanović