Ja sam sportista, doduše ne svojom voljom
Bavim se atletikom življenja, ako se to tako može nazvati
Utrkujem se na nepoznatoj dužini s preprekama
Staza ima na milione traka, delegati nikad ne znaju tačan broj
Moji najbliži trče u svojim trakama, bodre me svojim slabašnim glasovima
I ja njima dižem palac desne ruke u znak podrške
U prepunoj svečanoj loži imam navijače
Volio bih znati šta oni sada misle o ovoj trci, oni su svoju istrčali
Iz priča sam saznao da su me najviše bodrili dok sam klečao u niskom startu
Oni su tad uveliko trčali
Čuo sam i da su slavili dok sam se nesigurno opirao nogama o startne blokove
Pitam se jesu li imali razloga za slavlje
Ja nisam želio da se bavim ovim sportom
Nisam želio iz više razloga:
prvo – niko me nije pitao želim li učestvovati u ovoj trci
drugo – kakav je to sport u kojem nemaš trenera da ti pokaže neke finte
i treće – jebeš sport u kojem pobjednik na kraju ne trči počasni krug
sa zastavom na leđima.
Elvir Kopić