Otvorim nekoliko zbirki.
Dobre me toliko ošamute
da ih odmah zatvorim.
Do daljnjeg.
Posle obilazim i obilazim oko svake
kao oko udate žene.
Sve dok ne skupim hrabrosti da joj opet priđem.
Loše knjige čitam do kraja.
Što pre neku zatvorim to je ona bolja.
Što je duže čitam to mi se manje svidja.
Imam varvarski nagon da zapisujem vlastite misli
pored tuđih stihova.
I te žvrljotine posle iscepam da bi ih prekucao.
Dešava se da nekima dopisujem reči
samo da se ne bi rimovale.
Ako slika na poledjini liči na umrlicu
docrtavam uši i zube.
Imam i sebični običaj da zaplačem
nad svojim bolom
u tim pesmama
koje su,
ako smo pošteni,
ipak moje.
Ima tu još nekih problema…
Ali, u suštini, tako ja čitam pesme.
Ljudi koji me poznaju šetaju drugom stranom ulice.
Znaju kakav sam užasan i beznadežan čovek postao
čitajući poeziju.
Veljko Lađevac