Vojsku svojih papirnih zmajeva rado bih naterao da spava na nogama.
Do pucanja da im budu napete strune.
I usred rumenog zalaska
koji i kod prekaljenih boraca izaziva mučninu
mahao bih belom zastavom moleći za samo jedan dan mira.
Ali, mira je u meni previše.
Niko ne juriša na siva, betonska utvrdjenja.
I niko sa njih ne beži u more.
Svuda oko moje obale
poput nekog tepiha
pružilo se plavetnilo bez talasa.
Ponekad se čuje huk vetra koji ima ukus peska i oštri miris soli.
I to je odprilike sve.
Nijednog nabora na beskrajnom prekrivaču.
Da li je to spokoj?
Da li je to pustinja?
Duša podneva?
Prizivanje beline?
Šta je to?
Treba mi poljubac ili šamar da bih odlučio kako ću se danas zvati.
Veljko Lađevac