Neko je nekad,
možda predak,
stupio,
bez jasne volje svoje
lišen i straha
i znanja
o tome da postoje
mere za bolje,
na kamen,
što samo kamenom rađa,
Moćan,
da oko sebe i mraz
i vetar s mora bliskih
svija.
Neko je nekad,
imena moga, možda,
opankom mekim,
na ostrvo stupio zmija.
I telo, na senku, legao je,
tihom voljom pada.
A senka se ne oglasi.
Nijedna,
jer ne hte tišinu da postidi,
onu što Gospodu, dok stvara, treba.
Legao je,
kao da za smrt traži
odmora i hlada,
a duša sve jedna
prvi se put tom Gospodu javi,
tišini ravnim- hleba.
Legao je,
a pod okom,
na mesto gde suza kvasi,
zaigra teška ravnica plava.
Krojena samo od nedara.
Misao se zgužva
u jedno- prokleta da si,
ne bi li telu izvora dala,
telu što kršteno je jednom,
vodom iz neke od Morava.
„ostrvo zmija“ je naziv koji su stanovnici Krfa
koristili za obližnje ostrvce Vido
Dejan Milenković