/Moka s cimetom, tople oktobarske večeri u
“Grinetu”/
Da te nisam video
pod kestenom
sklonjenu od ljudi i kiše,
o njega oslonjenu,
ja ne bih zaplakao.
Da se nisam zaplakao
ja bih ti i noćas
šakama lice pokrivao,
poljupcima telo umivao,
u svoju te žudnju sakrivao.
Da te nisam u žudnju sakrivao,
ne bih svoja očekivanja
pred tvoja stopala ispovraćao,
ne bih se opet, i opet, i opet,
pred tebe u gnevu vraćao.
Zato se ljutim na sebe.
Što sam staze skraćivao,
što sam vetru pravac promenio,
što sam u ulicu kestenova skrenuo.
Eh, da te nisam video…
Gordana Vlajić