Putuje vreme, putuje morem,
vidi gde gusar svoje blago krije,
pod trbuhom kita, u čeljusti psa,
iza sumnje onog što ostrva rije.
Putuje vreme i lovi planinom,
sa čoporom divljih, krvoločnih zveri,
hajka je za nadom, uplašenom srnom,
što korake hrabih odvajkada meri.
Putuje to vreme, od tada, i danas
i prolaznim smehom gleda što se miče,
ono neće stati, zastati, il’ reći:
“Hej, čovece mali, slutiš li kraj priče?”
Darko Nikolić