Tako smo brzo prohujali,
a ipak ostali zeleni –
bez reči, iskustva, bez sutra,
bez komadića duše…
Proletelo je…
Srećnima, kažu,
vreme brzo prolazi –
zato se sada vuče
kao isprebijano pseto…
a grad je pust, ulice modre,
ideali gnevni…
Surovost ovog haotičnog sveta
mi pokušava skameniti srce –
neki ljudi se otimaju
oko mojih grudi, dela…
Vazduh zagađen gordim pesmama
se širi unaokolo, guši nas,
obuzima beskrajnom bezvoljnošću…
Beživotna bića daju savete –
omražena su, prognana…
Nebo se zatvara
odnoseći izvitoperene umove,
reči se potpaljuju, gore…
Naprosto se dogodi ona;
ona koja ostavlja tugu u očima,
plemenitost potrošenog srca,
skromnost jedne patetične duše;
ostaju stihovi, pesnici, vino,
krv, note, reči ljubavi, potomci…
Ili ne ostaje ništa.
Miloš Stevanović