Nekada samo sedneš
i pišeš.
Reči ispadaju.
Kao krv kad devojka
gubi nevinost.
Kao razum kada
gubiš devojku.
Kao poljupci kada je
zadržavaš za sebe.
Reči samo teku,
možda nikom nisu bitne
osim tebi,
ali ti i dalje pišeš,
dok se ne ispuni stranica
ne brineš za njih,
ne brineš za dobronamerne i
zlonamerne kritičare,
za stilske figure,
za svesne i nesvesne imitacije
idola,
samo sediš i pišeš
dok jedan deo tebe zauvek
ne iscuri kroz prste,
proteče tastaturom i
započne svoj život
na ekranu.
Svaka pesma je kao dete,
stara je fraza,
ali sasvim ispravna.
Neka bude zdravo dete,
neka lepo,
neka ružno,
neka mrtvorođeno,
a ova pesma sve više liči
na abortus.
Prekinuta na vreme.
Pre nego je rekla sve
što je mogla o
čoveku za tastaturom.
Bojan Marjanović