INTRO

Došao sam da ti pevam
pod prozor.
Romantika.
Da ti pljunem
bisere na balkon.
Ali, upozoravam te,
možda se razočaraš.
Neće biti kako si sanjala.
Nećemo voditi ljubav
uz kamin
dok se sa zvučnika lagano čuje
Bili Holidej.
Nećemo, zato što smo na krevetu
tvojih roditelja,
a oni će se možda uskoro vratiti
sa posla,
previše je vruće za kamin,
a sve i da je ciča zima,
imamo samo neromantične radijatore.
A čak i da imamo sve fizičke uslove
za tvoj san,
nećemo,
jer nema smisla.
To vođenje ljubavi
bi smisleno bilo
kao kad bi se
prcali u senu,
kao što naše dede
to kažu.
Previše smo jeli
pečenja,
gulaša,
sarme,
pršute,
kobasice,
kajmaka,
čvaraka
po paganskim obredima
da bi naše guzice podnele
teret strasti koja je neophodna
za ljubav
kakvu ti sanjaš.
Prečesto si slušala
Miroslava Ilića
da bi tvoj feminizam
bio nešto više
od romantičnog duha
jedne srednjoškolke.
Proklet bio i ja,
prepun mi je novčanik i
prezdrava mi je jetra
da bih bio
Henk Kinaski,
jebem li mu mater,
koliko ga volim.
Sad si bezbrižna, laka i nežna,
pomišljaš: kako su tihi, snežni vrhovi Urala!
I zadrži se na toj misli,
ne teraj me da donesem burek
jer si ogladnela.
Stalno me ućutkuješ,
kažeš,
pusti Koena, Kejva, Vejtsa
i ljubi me.
Draga,
volim ih više nego ti,
ali seti se
da smo odrasli slušajući
Bijelo Dugme i Riblju Čorbu,
te je moja opaska
u sred romantičnog poljupca
da imaš lepe sise
sasvim opravdana posledica
traumatičnog muzičkog ukusa
u ranom pubertetu.
Ćuti, uzvikuješ stalno,
zašto moraš da pričaš,
prepusti se strasti,
kažeš,
pusti da se boje istope u
ništavilu vremena.
Rado bih pustio boje da se istope
da dolazeći do tebe,
nisam prošao kroz ulicu
sa spomen-pločom
dečaku koji je ubijen
zbog boje kože.
Oprosti, draga,
došao sam večeras da te volim,
ali večeras ništa sem ljubavi neće biti,
Holivudski obrazac romantične scene
bacićemo iza radijatora vrelog.

Dakle,
želiš li još uvek
da čuješ moju pesmu?

Bojan Marjanović