Video sam te Sofija,
obukla si na nago telo ljusku oraha
zakačila dva končića
i ljuljala se u njoj,
činilo se da si zaštićena.
Video sam te Sofija,
pretvorila si se u zrno graška,
sedela u mahuni
u društvu ostalih graški
i opet, opet bila sama.
Video sam te Sofija,
na obali mora
sakrila si se u onu spiralnu školjku
primakao sam se bliže
šumila si nešto o dubinama.
O dubinama čega, Sofija?
Video sam te onog jutra
trčala si niz stepenište zgrade
mislio sam da je vetar
odnekle doneo listić platana.
Tako si trčala Sofija.
Naglo si sela
oslonivši glavu na nevidljivo rame
i zaplakala.
Stepenice su hladne, Sofija!
Pomešao mi se miris
stare zgrade
oraha
mora
šuma.
Zbunio sam se kad si ustala, Sofija
niz tvoje lice
niz haljinu
skliznuli su kristalčići
zazveckali po stepeništu,
par njih mi se zaustavilo
pred nogama.
Zbunio sam se Sofija,
nikada nisam video lane sa takvim očima,
nikada nisam video vrapca koji plače.
Zbunio sam se Sofija,
mislio sam da su ti iz džepova ispali klikeri,
mislio sam da sa sebe stresaš prašinu,
mislio sam da grmi,
ne znam više šta sam mislio, Sofija.
Zbunio sam se
umorna lala digla je glavu
prošaputala
idemo dalje
baš kad sam pomislio da u njoj snage nema.
Prošle su godine Sofija,
još se saplićem o one kristalčiće
zazveckaju niz stepenište
kao da si ih sad prosula.
Znam, prošle su godine Sofija,
al’ ponadam se da si se vratila.
Zasto ti nisam prišao
onda,
položio ti svoje rame?
Prošle su godine Sofija
srećem te samo u svojim pesmama
nisam te ni poznavao,
ne znam ni kako se zoveš.
Sofija?
Jelena Stojković Mirić