Napravio sam boga
od blata
eno ga dole
u dnu bašte,
tu zanet spava,
bez hrama, ukrasa, pozlata
na jastuku od suve
paprati
leži mirno
božija glava
ne ište ništa,
u svojoj rupi,
taj debeli
blatnjavi, dragi mi bog
on nam dobro želi,
proleće zimi sanja,
a leti ćuti,
i noču gleda u
tamni nebeski svod.
Ja jutrom, tako,
položim ruku
na hrpu zemlje,
gospodnje rame,
i onda na tren
u meni sve stane –
to bog od zemlje
ljudsku ćuti muku,
dok leden vetar
gole savija grane.
Marko Car