Jelenak i Jelena

Nastavnica biologije rekla je jasno:
„Za prolećni raspust sakupite bube.
Ko ne donese – nema petice!
Pazite samo da ne bude kasno!“

I evo me u selu kod babe i dede,
gazim puteljkom kroz rosnu travu
i trudim se da ne stanem na put
nijednom vrednom, marljivom mravu.

Odjednom kroz smaragdne vlati trave
ugledah dve sićušne glave
i dva sjajna roga ko u jelena:
Jelenak – i njegova ženka Jelena.

Bube sam, naravno, donela kući.
Šetaju po kutiji na mome stolu
i ne slute da će mi srce prepući i
da sam zbog njih u velikom bolu.

Neću! Ne mogu! Hvata me užas
kad pomislim šta bubama treba da radim:
probodem čiodom i tako ostavim,
pa na stiroporu donesem na čas.

Tada mi najednom sinu ideja:
nacrtaću bube – to mi bar ide.
Biće to najlepši crtež na svetu.
Oduševiće se svi kada ga vide.

I celu sam noć crtala vredno:
nebo i bele oblake gore,
a dole u travi žuti maslačak
i bube što se kraj njega vole.

I šta mislite, šta se dalje desilo?

Nisam dobila peticu. I nije mi žao.
Ali su bube ostale žive.
I ta me misao i sad greje
kroz jutra hladna i dane sive.

Odavno sam otišla iz osnovne škole.
Ali na zidu moje sobe
i danas treperi trava zelena
i u toj travi se i sada vole
dve moje najdraže bube na svetu –
Jelenak i njegova ljubav Jelena.

Vesna Pešić