Tebi
Nekada ćutim, nekada te samo krišom gledam
i dajem ti sve, nevidljivo i tiho.
I volim senku što me skrije na samo par uzdaha od tebe.
Volim da zastanem onda kada bih najviše hteo da se survam na tvoj vrat
i zaboravim sve prolazne pompe, karnevale,
jer nijedan nije kao naš prećutni tango.
Volim da te ispijam,
neujednačeno, ponovno
i kradem te od tebe same, a da to i ne primetiš.
Osmehujući se tvojim zbunjenim,
upitno usmerenim očima,
nagnem se blizu tvog uha i hrapavo izgovorim: ,, Ništa.” ,
dok u ruci neprimetno proturam deo tvoje neverice.
Nekada, između valova plavičastog dima,
prodrem u tvoj svet.
Suptilno dokoračam i ne poljubim te,
već te samo jako udahnem, strastveno.
Onako, da od mirisa voća koji poleti niz vene,
zadrhti i koleno.
Andrija Stanulović