(Maji i mačku Ljubi)
Živim sa mamom, tatom i bratom.
Naša porodica – ko druge ista.
Ponekad mirno, ponekad ratno,
veselo, tužno – problema trista.
I svi se odrasli u kući slažu,
oko onog od čega će mi srce prepući.
Koga god pitam – svi mi kažu:
– Ne možeš da čuvaš mačku u kući!
A prošlog leta komšijska mačka
u našoj garaži omacila mače,
šareno, pufnasto, kao igračka
što samo mauče, prede i skače.
I raslo mače u mom dvorištu
na toplom suncu ispred garaže,
i čim otvorim ulazna vrata
– njegove okice me odmah traže.
Nemirna mačkica, okretna, brza,
ko neka malena, hitra bubica.
Dugo sam smišljala i najzad se setih
i dadoh joj ime – Ljubica.
I sve je bilo dobro do zime,
ona napolju, a ja unutra.
Danju se sa njom igram u dvorištu,
a uveče nestrpljiva čekam sutra.
Al’ jedne hladne zimske noći
kad mraz je počeo sve da okiva,
razmišljala sam sve do ponoći
da ledeno je gde god se skriva.
I više nisam mogla da trpim –
kad se uspavaše mama i tata
ustala sam tiho da ih ne probudim
i otvorila ulazna vrata.
I pozvah Ljubicu, promrzlu, jadnu,
u svoju sobu kraj peći vruće,
i ostade tako sa mnom do zore
kada je krišom opet pustih iz kuće.
I to se ponavlja svake noći :
čim svi zaspu – uvedem Ljubicu unutra,
pa spavamo zajedno u mom krevetu
nas dve zagrljene sve do jutra.
I sada je napolju ledeno veče.
Svi traže neke tople kutke.
A ja i Ljubica, ispod mog ćebeta,
krademo naše srećne trenutke.
Vesna Pešić